Neznanac u Kornvolu

Gejb je ležala obgrljena Finovim rukama. Kroz prozor se slivalo blago jutarnje svetlo. Čitavu noć je provela u njegovom naručju, i vodila ljubav, i bila namamljena da uživa sporo, nežno, strasno. Bez reči je razumeo njene potrebe i blagim miloštama je naučio da ne treba da se plaši ni njega ni svoje želje za njim. Porumenela je setivši se sopstvene gladi. Čim se konačno osetila bezbednom, dozvolila je sebi da bude voljena.

Oči su mu nagoveštavale žudnju i znala sam tad da je moja budućnost povezana s njime.

Kada se zadubi u rad, glas joj je postajao poput brušenog kristala, zadobijajući besprekornu dikciju ukoliko je neko prekine pa mu odgovori na pitanje. Ali kada je govorila pred drugima, kada je svesna da u blizini ima nekog, glas bi joj omekšao, samoglasnici postali zaobljeniji. Tek kad je umetnost ponese, zazvučala bi kao kakav starovremski spiker Bi-Bi-Sija.

Džonti je uvek tvrdila da se temperatura vode i ne menja mnogo tokom godine, već se doživljava tako neprijatno zbog vazduha i vetra što zavija oko tebe kad izađeš

put mi je bila svetla „kao u porcelanske lutke

Vreme leti kad ne gledaš.

novih kuća izgrađenih preko

Pogled u Finovim očima bio je pun molbe.

Nema nikakve svrhe da se boriš da budeš najbolji ako si sebi jedina publika

Svakodnevna ćaskanja sa ocem pomažu mi da sagledam svet, a majka mi svojim molitvama ne dâ da previše uzletim