ил’ не бити? – питање је сад.
Је л’ лепше у души трпети
праћке и стреле судбе обесне,
или на оружје против мора беда
дићи се, и борбом учинити им крај?
Умрети – спавати – ништа више – реци,
да спавањем се сврши срца бол
и хиљада животних потреса
и наследних месу, ето то је циљ
и предано му тежи ти. Умрети,
спавати – спавати – можда сањати!
Да, ту је чвор! Јер у том спавању
смртном какви би снови могли доћи
кад живота ово клупче одмотамо?
Ту морамо стати; то је обзир тај
што беди нашој продужава век!
Јер ко би подно светске шибе, руге,
неправде силних и злоставе гордих,