Mobi Dik

A šta je volja božja? Da svome bližnjem činim ono što bih želeo da taj bližnji čini meni – to je volja božja.

Ama ja nisam hrabar čovek; nikad nisam ni rekao da sam hrabar čovek; ja sam kukavica i pevam da rasteram strah. Reći ću vam šta je, gospodine Starbak, nema načina da se zaustavi moje pevanje na ovom svetu do da mi se preseče grkljan. A kad to bude urađeno, deset za jedan, kladim se da ću otpevati kao za poslednji put celo „Slava tebje, Gospodi“.

Nema stalnoga, neodstupnoga napretka u ovome životu; mi ne napredujemo po utvrđenim stepenima, pa da na kraju bude jedna pauza: kroz nesvesnu očaranost ranog detinjstva, nerazmišljenu veru dečaštva, sumnju mladićstva (opšta sudbina), a onda kroz skepticizam, pa neverovanje, koje se na kraju, u zrelo doba, najzad odmori u misaonom miru onoga „ako“. A kad se jednom prođe kroz sve to, mi opet krećemo svojim putem unaokolo; i onda smo opet deca, mladići, ljudi i večiti „ako“. Gde li se nalazi krajnje pristanište iz koga nećemo nikad više dići kotvu? U kakvo to ushićenje jedri svet pri čemu se ni najumorniji nikad neće umoriti? Gde li je skriven otac nahočeta? Naše su duše kao oni siročići čije nevenčane matere umiru donoseći ih na svet. Tajna našeg očinstva nalazi se u njihovu grobu, i mi moramo tamo da bismo je poznali.

Više volim da me ti ubiješ nego da mi neko drugi spase život.)

Opet: kao što duboka tišina koja samo naoko prethodi oluji i nju predskazuje, kao što je ona, možda, mnogo strašnija nego i sama bura, jer je tišina, u stvari, omotač i obvojnica bure i sadrži je u sebi kao što naizgled najnaivnija puška sadrži kobni barut, i zrno, i eksploziju, tako je i prijatno mirovanje konopca dok se nemo vijuga oko veslača dok ne bude pušten u stvarni rad – stvar koja povlači za sobom više pravoga užasa nego ma koji drugi prizor ovog opasnog posla.

Kad se čovek dugo udalji od hrišćanstva i civilizacije, to ga neizbežno vrati u ono stanje u koje ga je Gospod Bog postavio, tj. vrati ga u ono stanje što se zove divljaštvo.

Mač ovoga divljaka, mislio sam ja, koji tako završno daje oblik i izgled i kanapu i osnovi, ovaj okretni neumoljivi mač mora biti neki slučaj – zbilja, slučaj, slobodna volja, i nužnost, koji se pametno ne isključuju, svi se oni upliću jedan u drugi i rade zajedno. Pravi konopac nužnosti ne može skrenuti sa svoga krajnjeg pravca – iako, međutim, svako uzastopno podrhtavanje samo tome teži; slobodna volja, zbilja slobodna da protura svoj čunak između datih žica; a onda slučaj, mada je ograničen u svojoj igri između pravih linija nužnosti, a pobočnim putevima u njegovom kretanju upravlja slobodna volja – mada je tako propisano i od jednog i od drugog, slučaj s vremena na vreme upravlja i jednim i drugim i događajima zadaje poslednji udarac koji daje oblik

I tako, primorani da se blisko upoznaju sa čudima kao što su ova, i znajući da je posle ponovljenih, neustrašivih napada Beli Kit umakao živ, nije mnogo čudno što su neki kitolovci otišli još i dalje u svome sujeverju izjavljujući da je Mobi Dik ne samo sveprisutan već i besmrtan (pošto je besmrtnost sveprisutnost u vremenu);

Mada po mnogim svojim oblicima ovaj vidljivi svet izgleda da je načinjen od ljubavi, nevidljive oblasti su načinjene od straha.

Spoljašnji znaci i unutrašnje predosećanje, time se on rukovodio.