Nikom ni reči – Dragulji Lagune

Ne sedi se skrštenih ruku dok napadaju tebe ili nekog do koga ti je stalo.

verujte mi, malo šta u životu seje takvu pustoš kao šta bi bilo kad bi bilo

Nemojte prvo da mi pokažete raj, a onda da ga spalite

I istog trenutka sam zaplakao

Ako ga opet napustiš, neće preživeti. Čekam već osam godina da te preboli. Tako bi trebalo da bude, razumeš li? Rane zarastaju. Život ide dalje. Ali za Beka to ne važi.

Kao da bih ja mogao tek tako sve da zaboravim i nastavim normalno da živim.

Naročito se sećam jednog sna u kojem smo nas dvoje bili zajedno – ne sećam se više šta smo radili niti gde smo bili – i baš tada, usred silnog smeha, shvatio sam s takvom sigurnošću da mi je zastao dah, da ja sve to samo sanjam, da ću se ubrzo probuditi sasvim sam.

Kao što sam već rekao, Bog ima smisla za humor.

Činjenica je da mislim na Elizabet mnogo više nego što to bilo kome priznajem – i ne vidim tu ništa loše – ali nikada ne pričam ni o njoj ni o onome što se desilo.

razumevanja. Dok sam bio na specijalizaciji, imao sam običaj da im držim predavanja. Gledao sam s visine na svoje pacijente i davao im do znanja koliko je njihovo ponašanje autodestruktivno. Ali jednog hladnog poslepodneva na Menhetnu, izmučena sedamnaestogodišnja devojčica, koja je rodila treće dete s trećim ocem, pogledala me je pravo u oči i rekla mi neospornu is