Pošto je slučajno pogrešio razmeru dva legirajuća sastojka, ugljenika i hroma, uspeo je da stvori specijalnu kristalnu strukturu u kojoj su se atom hroma i atom ugljenika ugrađivali u kristale gvožđa. Dodavanje hroma nije učinilo čelik tvrđim, zbog čega je Brirli u prvi mah odbacio taj uzorak, ali dogodilo se nešto mnogo zanimljivije. Kad je čelik izložen vazduhu i vodi, gvožđe na površini normalno reaguje i stvara gvožđe (III) oksid, crveni mineral poznat kao rđa. Kad se ta rđa izljuspa, ona izlaže novi sloj čelika daljoj koroziji, zbog čega je rđa hronični problem na čeličnim strukturama, pa otud moramo bojom da premazujemo mostove i automobile. Ali u prisustvu hroma dogodilo se nešto drugo. Kao neki izuzetno učtiv gost, on preduhitri domaćine, atome gvožđa, i reaguje s kiseonikom, stvarajući hrom oksid. Hrom oksid je mineral, providan, čvrst i izuzetno snažno se drži za čelik. Drugim rečima, ne ljuspa se, a uopšte ga ne primećujete. Pritom stvara nevidljiv, zaštitni hemijski sloj preko čitave površine čelika. Osim toga, danas znamo da se taj sloj sam obnavlja, što znači da kad zagrebete nerđajući čelik i čak mu razbijete zaštitnu barijeru, ona će se opet stvoriti.