„Veliki moderni roman o komično-patetičnoj iluziji slobode.“
— London Review of Books
Za razliku od drugih bolesti, život je uvek smrtonosan.
Slavljena kao ključno delo modernizma, zajedno sa Džojsovim Uliksom i Kafkinim Procesom, Zenova savest vodi nas duboko u jedan neobično hiperaktivan i beskrajno samoobmanjujući um. Reč je o umu Zena Kozinija, koga upoznajemo kao protagonistu u „autobiografiji“, napisanoj na zahtev psihoanalitičara kome se obratio zbog dugogodišnje borbe sa zavisnošću od pušenja. Psihoanalitičar je, kako nam sam saopštava odmah na početku u „Predgovoru“, objavio pacijentovu ispovest da bi ga osramotio i osvetio se za njegovo potonje odustajanje od analize.
Tako saznajemo da se Zenova loša navika ne pokazuje toliko kao fizička zavisnost, već kao istančana psihološka igra sa samim sobom: najveća primamljivost kod pušenja za njega jeste nalet optimizma i radost koju oseća svaki put kad odluči da popuši „poslednju cigaru“. Fascinacija donošenjem odluke o prestanku pušenja razlog je njegovog pušenja.
U Zenovom životu postoje ljubavni trouglovi, ljubomora i žeđ za osvetom, ali sve se odvija u licemerno uglađenim okvirima građanskog morala i lepog vaspitanja, a uz potiskivanje koje često dostiže apsurdne, crnohumorne razmere. Tako će se oženiti neprivlačnom Avgustom, ali se na to odlučuje samo zato što su ga iste noći odbile obe njene sestre. A najbolje u svemu je: biće srećan s Avgustom! I to pre svega zahvaljujući svojoj ljubavnici…
„Remek-delo.“
— New Republic
„Urnebesno… Neusiljeno inventivno i zastrašujuće vizionarsko delo.“
— Atlantic Monthly