EKIPA
Miris nadolazećeg leta već se osećao u vazduhu. Ekipa dvanaestogodišnjaka sedela je na pločniku ispred škole. Pristojno popunjeni dečak je otkinutom grančicom uporno bockao uvo svog visokog prijatelja, koji se nervozno branio.
– Daj, Zubo, jesi li mutav? Sredi se, koji ti je?
Simpatični debeljko se kikotao.
– Ajde više prestani s tim glupim poukanjima da ti ne bih zašiljio jednu preko nosa, je li ti jasno?
Društvo se nasmejalo. Debeljkov je suvonjavi prijatelj bio veoma smešan kad bi se naljutio. Mrklja je smišljao nove reči, izvrtao postojeće i uvodio svakojake čudne izraze.
Grančica se i dalje uporno kretala u pravcu Mrkljinog uveta.
– Znaš, Zubo – dreknuo je Mrklja iznervirano – kad te jednom obrzofitiljim preko te glupe glavurde i namlatim te kao babu u salati… – nije ni dovršio, a ekipa je veselo uskliknula:
– Babu u salati! Babu u salati! Misliš ’vola u kupusu’! – viknula je Inka, iako nikada nije shvatala zašto bi neko tukao jadnog vola koji se gosti kupusom. To je stvarno zvučalo okrutno i nije joj se sviđalo.
– A šta ti znaš, ti slamasta kukljasta ofrljena baburo? Pa valjda je logičnije namlatiti babu u salati, nego jadnog vola koji jede kupus! – sada je dreknuo već vidno iznervirani Mrklja, i to tako snažno da je Zubi grančica odletela pravo u šaht pored trotoara.
– Daj, Mrklja, vidiš da te zeza, što se pališ na svaku? – javio se crnokosi Boris i nastavio:
– Totalni ste ludaci!