Kofer iz Berlina

Šta se najviše od svega pamti?

Strah?

Bol?

Glad?

Ljubav?

Čuvaj mi, Bože, voljenu ženu, jer ja svoje obećanje nisam ispunio. Da ću je štititi i čuvati do kraja života. Iako sam pokolebao njenu ljubav svojim oklevanjem i kukavičlukom

Svako od nas mora da odboluje. I svako od nas tugu drugačije podnosi.

sve što sam u životu stekao. A prokleto je, Vera! Prokleto je jer je ništavno! Nijedna materijalna stvar u životu ne može se meriti sa ljubavlju. Ako nema ljubavi, nema ni života. Ja sam svoj život odslužio, baš kao i taj prokleti rat. Više nemam čemu da se nadam, odavno se ne radujem, jedino me je muzika sprečavala da izgubim razum…

Žensko srce je za ljubav bilo stvoreno, dok je muškim vladala požuda.

Onaj ko te pod srcem nosi, onaj ko te uči prvim rečima, koracima, ko te hrani i vaspitava, ne može da te mrzi ma šta da uradiš. Jer je to krv tvoje krvi, duša tvoje duše.

Zaborav je čudo. Želja je čudo. Ljubav je čudo.

Život je boleo.

Ali živeti se moralo.

Nemir blizak čežnji za nedostupnim, zabranjenim, nemogućim. Zapitala se nije li možda pameću skrenula u svojoj usamljenosti, tugovanju i očaju pa joj se svačija naklonost čini kao milostinja udeljena prosjaku koji više nema čemu da se nada

Bila je potrebna hrabrost da se ostane.

Još veća – da se ode