Životinjsko carstvo, Ludvig i Mrak

Tako sam dospeo do ovog hotela na obali jezera, ispod glečera, kupio olovku i papir, i počeo da pišem. Ostalo vam je poznato.

ono što želi da napiše, nikada ne bi sedao za sto. Pišem o pisanju kao da je to gozba na kojoj gosta čeka jelo prekriveno srebrnim poklopcem. Gost je nestrpljiv, žuri sa predjelom, žuri sa supom, masne kapi otkidaju se sa njegove kašike, hleb premazan puterom lepi mu se za prste, vino nadire iz čaše, salata zastaje u grlu, i kada napokon posegne za srebrnim poklopcem, uviđa da je sit

n je upotrebio tu reč) potreban svaki čovek, te da daljina i izdvojenost nepobitno menjaju percepciju, i da je neophodno, rekao je, da protekne vreme, da se ponovo prilagodim, da ljudi koji su toliko dugo bili izdvojeni od sveta počinju i da misle mimo sveta, i ako sada ne pokažem razumevanje, ili ako bar ne pokušam da ga pronađem u sebi, drugi put, ukoliko uopšte bude

Bilo je apsurdno, pomislio sam dok sam prolazio između grobova, da se na takvom mestu nalazi osoba koja nije nikada bežala, čak ni od smrti, i u tome sam osetio onu krajnju nepravdu koja je, na svoj način

ako tome ne pripadam, da li uopšte imam pravo da se u to mešam? D

Znao sam gde sam pogrešio: tamo, na dalekom severu, lako je bilo ubediti sebe da sam deo slika sa ekrana ili fraze iz novinskog teksta, da sam deo nečega što sam zamišljao da postoji; ovde, gde nisam morao da zamišljam nego da budem, znao sam da svemu tome više ne pripadam.

Istina boli, ali manje od svake laži. I tako dalje

d u neredu, buka bez besa, sve me je to ubeđivalo da je došlo vreme promene, vreme u kojem moje fascikle neće biti oružje osvete nego merilo smirenog suočavanja sa svim onim što smo bili, rečju, vreme u kojem se

Toronto mi je, onako čist i spoljošten, delovao kao savršeno utočište. Tu, gde je skoro svako bio nedavni doseljenik, tako lako sam postajao nevidljiv, bezbedan čak i u blizini našeg jezika i tvrdih lica iz Krajine ili Slavonije

ojima sam prepoznavao avet začetu u dokumentima iz mojih fascikli.