ESTORIL

– Tamo, u Sahari… tamo je sve drugačije. Čak je i tišina drugačija. I nije uvek ista. Postoji tišina mira, kada plemena nisu u ratu, kada pada sveže veče… Postoji podnevna tišina, kad sunce umrtvi sve misli i pokrete. Postoji lažna tišina, kad severni vetar umine, a insekti, poneseni kao polen iz oaza u zaleđu, dođu da najave peščane oluje sa istoka. Postoji tišina strepnje, kad doznaš da udaljeno pleme priprema zaveru. Postoji tišina tajne, kad Arapi međusobno raspravljaju svoje nerazumljive razlike. Postoji napeta tišina, kad kurir kasni pri povratku. Ima reska tišina, tada zadržavaš dah da bi bolje čuo. Postoji melanholična tišina kad se prisećaš onih koje voliš…

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

– Aha, znači: Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva… ja bih rekao, ovako odoka, da je hteo da kaže da mi muškarci nismo baš osobito pametni. Mi samo gledamo kakva je koja ženska, je l’ joj lepo lice, kakve sise ima, kakvo telo. Kapiraš? A u stvari suština se ne vidi očima. Može da bude najbolja riba na svetu, ako se ne kapirate, badava ti.

– Dobro – reče dete ravnodušno. Objašnjenje mu nije bilo uverljivo. Na kraju, kako možeš da tražiš da ti tumači književnost čovek koji ništa ne čita?

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Hodali su polako. Tokom šetnje razgovarali su o šahu, ali i o drugim stvarima, uglavnom trivijalnim. Dete o svom psu, a gospodin o svojoj mački, koja je nedavno umrla. Obojica su namerno prećutali po jedan važan podatak zbog koga bi se protivnik mogao postideti. Mlađi nije rekao starom da je šampion hotela. Stariji je prećutao mlađem da je šahovski šampion sveta.

U Estoril su došli probrani među prognanima, ukupno par hiljada od dva miliona, koliko se računa da ih je tada lutalo Evropom. U Palasiju je smeštaj našlo nekoliko stotina onih najsnalažljivijih među njima: oni sa najboljim vezama, s najviše novca i oni sa najviše sreće. I sada oni, privilegovani među privilegovanima, kukumavče i očajavaju. Njegova pozicija je takva da mora da ih sluša kako se žale i tek ih ponekad podseti da smo svi mi koji smo danas, 26. juna 1940, osvanuli u Estorilu, a ne u Parizu, Beču ili Londonu, zaista srećnici. Siti smo i napiti, imamo struje i vode. Sunčamo se po plažama bez bodljikave žice i u šetnji pod palmama ne srećemo naoružane patrole. Noću spavamo mirno: ne bude nas vazdušni napadi ni kucanje policije na vrata. Kada bi se samo prisetili koliko ih je ostalo pod okupacijom, a koliko po jarkovima pored puta sa ustima punim mrava, ne bi se više žalili. Ali ako je nekome suđeno da provede vreme u jalovom čekanju, zar za to postoji bolje mesto od ovoga? Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

„Kažu Turci: Jednom Alah da čorbu, a drugom kašiku“, veli mi Crnjanski.

U dnu sale su bila vrata, jedna od onih klatnih koja više služe da razdvoje dva prostora nego da ih vežu; bila su načinjena tako da ne mogu da zjape već da se otvore samo za onoliko vremena koliko je neophodno da se prođe. Kako ne bi upadala u oči, bila su od istog onog crvenkastog drveta kao i paneli što oblažu zidove oko njih. Odmah se poznavalo da su kuhinjska vrata po tome što im je donji deo bio opšiven bakarnim limom kako bi kelneri mogli da ih otvaraju nogom kad prolaze zauzetih ruku, a na gornjem delu su imala okruglo okno da se kroz njega može videti da li neko dolazi, kako bi se izbegao sudar. U restoranskoj kuhinji pripremala se večera.

Nije to običan obrok već čitava gozba, a la carte, za stotine ljudi. U kuhinji je sve uzavrelo, kao u mravinjaku: kuvari i šegrti su radili: večera je počinjala za dva i po sata, što je bilo malo vremena za tako puno posla. Na vatri su se krčkali bujoni, svakojako meso je ležalo u pacu, a kolači na ledu, testa su se dizala, pećnice pekle. Ni pre rata nije bilo mnogo ovakvih kuhinja, ali je tada teško bilo poverovati da je sa ove strane okeana opstala još neka slična.

Klijentela koja posećuje restorane kao što je ovaj, posebna je: ne pita šta košta, a očekuje najbolje, jer za drugačije i ne zna. Na jelovniku ovakve kuće mora se naći ponešto za svačiji ukus, što odgovara verskim zabranama i zdravstvenom stanju. Takva je i bila dnevna ponuda:

Hotel Palasio Estoril

Meni, 23.07.1940.

Soupe de Langouste avec armagnac

Salade de crevettes

Aspic de Viande

Supa od jastoga s armanjakom

Salata s kozicama

Aspik od srnetine

*

*

Steak de thon aux finesherbes

Dorade en croute de sel

Moules marinieres

Odrezak od tune u začinskom bilju

Orada pečena u morskoj soli

Mušule na buzaru

*

*

Roti de porc fermier aux marrons

Filet de boeuf au poivre vert

Cotelettes dagneau a la menthe

Seosko svinjsko pečenje s kestenjem

Biftek sa zelenim biberom

Jagnjeći kotleti u sosu od nane

*

*

Crepe Suzette

Gateau au chocolat

Pate de goyave et Fromage Blanc

Creme glacee

Palačinke u Grand Marnier sosu

Čokoladni kolač

Pekmez od guave i beli sir

Sladoledi razni

Prava jurnjava se očekivala tek oko pola sedam. Kretanje po kuhinji će se ubrzati, đakonije će se glazirati, gratinirati, garnirati. Šef sale će sačekivati goste na ulazu i voditi ih do njihovog stola. Konobari će im servirati pune, šarene tanjire. Brinuće se da svako bude zadovoljan i da se uz obrok pije dobro vino