ESTORIL

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Šta prvo pitate svoje pacijente? – setio se da je upita Miloš.

– Pitam ih šta sanjaju… Šta vi sanjate?

– Vi to mene pitate?

– Da, vas pitam.

– Šta sanjam?… hmm… Svašta sanjam dok sam ovde. Ćutim, bdim, i mrem i ležim, hladan, kao na pepelu klada. U snu mi se prikazuju vulkanska ostrva na polarnom severu, moj Srem, Pariz, moji pokojni drugovi, trešnje u Kini. I Beograd. Iz noći u noć sanjam Beograd, lepši i sjajniji nego što jeste. U snu vidim slike iz mladosti, sa sela, ponekog leptira, bulke, klas. Dešava se i da začujem korake, pogledam i otkrijem kako to nije ona jer njen glas je nasmejan, nije takav. To što čujem je nekakvo nerazgovetno kreštanje. Tad umesto nje ugledam nekakvu ptičurinu, divljih i crnih krila.

Ona je ćutke očekivala da on nastavi.

– I puno spavam. Od detinjstva nikada nisam toliko vremena provodio u snu. Mrzovolja me tera snu jer je tamo svet bolji, u njemu se moje želje i namere ostvaruju. Kad zaspim, ništa me ne muči. Uspeva mi da vodim san, a ne on mene, i da ga pretvorim u stvarnost. Tada sanjam lepe stvari. Beograd i njegove reke kako spavaju. I Mletke iz mladosti. Moju ravnicu. Kad mi se Lisabon i ovaj naš put u svet prikažu u snu, uznemirim se i probudim. Ponekad nisam siguran šta je stvarnost: ova lisabonska s jave ili ona beogradska iz sna. Govori li vam to nešto o meni?

– Govori mi da su vam snovi postali miliji od stvarnosti… Da ste potišteni. Da vas muči domotužje. Ne brinite. Proći će to… Mogu li vam sada postaviti jedno malo teže pitanje?

– Samo izvolite. Nadam se da ću znati odgovor.

Koji je vaš vrhunski ideal?

– Sloboda – odgovori pesnik bez razmišljanja.

– Verujete li da ćete ikada doseći potpunu slobodu? – upita gospođa.

– Ne znam. Nadam se, međutim, sumnjam… Na vas je red. Koji je pak vaš vrhunski ideal?

– Ljubav.

– Imate li je?

Tišina je odgovorila.

Kao kad zubareva burgija nenamerno propadne u meku pulpu zuba, pesnik je nehotice provalio u intimu tužne žene i naneo joj bol. Ponovo su oboje zurili u prazno, ćutke, svako u svoj nedogled. Čist sjaj plavog neba ukočio im je oči.

– Ledeno je more, ali čeliči. Preporađa i oslobađa – započe Miloš razgovor cupkajući u mestu. Austrijanac samo odmahnu glavom.

– Znate li već kada ćete odavde? I kuda? – Miloš je znao da je ta misao njegovom prijatelju sada najbliža srcu.

– Ne znamo još. Pokušavam da je nagovorim da odemo u Afriku. Nabavio sam čak i karte za brod. Tamo je blaga klima, blagotvorna za zdravlje i lepo se i udobno živi. U Mozambiku bismo mogli i starost dočekati. Ne bismo bili sami. Tamo postoji kolonija Evropljana, mora biti nekoga makar malo nalik nama. Stekli bismo, valjda, krug prijatelja… – govorio je Austrijanac.

– I?

– …Ona ne želi… Kaže da smo se već dosta smucali. Kaže: bili smo u Dubrovniku, u Italiji, u Francuskoj, u Španiji, i sad joj je, posle šest meseci u Portugalu, sve zajedno dojadilo. Neće više. Veli da nema snage.

– A šta bi po njoj bilo najbolje činiti?

– Ranije je uvek znala šta hoće, a ja sam je samo pratio. Sada zna jedino šta ne želi. Mene neće da sasluša…

– Nudi li kakvo rešenje?

– Ne nudi… Zapravo, nije istina, nudi… Predlaže mi da izvršimo samoubistvo.

– Ah, žene! Uvek bi želele da umru sentimentalno, kao glumice.

Pomen smrti nakratko ih je obojicu ućutao; bili su zamišljeni. Prvi se oglasio Bečlija:

– Jako je ostarila i život s njom više nije veseo… Jutrom plače, meni se skoro čini da plače sa uživanjem. Zato koračam kraj nje bez smeha, ali i bez tuge.

Miloš je ćutao. Šta na to reći? Vidik je bio pun galebova. Leteli su nad vodom i plutali u odsjaju sunca koje se ogledalo o bezmerno, ravno more.

– Ako je do sada nisam napustio, neću ni sada – nastavio je Bečlija, kao da se pravda.

– Ako vam je za utehu, ni mi ne znamo šta nam je usud namenio, niti ja mislim svoju Vidu napuštati – pokušavao je da razgovor učini makar malo manje tegobnim.

– Iskreno, ničega mi nije tako žao kao sebe samog – zaključi Austrijanac.

Miloš tu ponovo nemade šta reći. Od ovakvih ispovesti, iskrenih i teških, u duši uvek ostane mučnina i zamor nekakav.

– Danas je juče od sutra…

Jedan stari ko katedrala, drugi ko papuča, ali starost ni jedno

Osećam se kao da sam zarobljen u ovoj nezdravoj lepoti kao komarac u ćilibaru

Prijatelji ti dođu kao porodica koju si sam birao.