Rat nema žensko lice

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo...

Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom

Čovek tako jasno vidi sebe odozgo – s neba, i odozdo – sa zemlje. Pred njim je ceo put uvis, i put nadole – od anđela ka zveri. Uspomene – nije to strasna ili ravnodušna priča iščezle stvarnosti, već novo rađanje prošlosti, kada se vreme okreće unazad.

Sada razmišljam: da sam bila realnija, da li bih se bacila u ovakav bezdan? Kako se to dogodilo – od neznanja? Ili od osećaja puta? Jer osećaj puta postoji...

U školskoj biblioteci, pola knjiga je o ratu. I u seoskoj, i u rejonskom centru, kuda je otac često odlazio po knjige. Sada znam odgovor – zašto. Zar je to slučajno? Mi smo sve vreme ili ratovali, ili se spremali za rat. I sećali se kako smo ratovali. Nikada nismo drugačije živeli, sigurno i ne znamo. Nemamo ni predstavu kako da živimo drugačije, to ćemo jednom morati dugo da učimo.

Milioni jeftino ubijenih

Utabali su stazu u tami...

Nama se činilo da rat nije rat ako mi u njemu ne učestvujemo, smatrali smo da smo dužni da ratujemo.

Uvek sam bila poražena neverovanjem tom običnom i ljudskom, tom željom da se životu podmetne ideal. Običnoj toplini – hladan sjaj.

. I kao da je važilo pravilo: što je više slušalaca, priča je suvlja i nezanimljivija.