Izabrane priče

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Ništa nije strašno kao mrak iza leđa, jer te odande neko posmatra i vreba, a ti ne možeš ništa da uradiš osim da uvučeš glavu među ramena, ne bi li tako postao manje vidljiv.

onda se setila saveta jednog ljubaznog (preljubaznog!) mladića, koji je rekao: pisati znači zatvoriti usta i obja­sniti to ćutanje.

U samoći svoje sobe rekao sam: „Tišina je početak svega, glas je kraj svega.“

samoći svoje sobe rekao sam: „Tišina je početak svega, glas je kraj svega.“ I još: „Reči su naše dobrovoljno izgnanstvo.“

Statistički gledano, ma koliko to apsurdno zvučalo, uskoro će biti više razvoda nego venčanja.

Ono što je bilo sveto sada je profano.

Porodica nije više ono što je nekada bila, to je bar jasno.

Ko zna, po­mislio je, kuda mladi ljubavnici sada odlaze, mada najverovatnije ostaju u stanovima, u kojima imaju zasebne sobe i ne strepe od roditelja, što je bez sumnje bio znak višeg standarda, ali i nižeg mora­la.