Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče

Pošto je sama lepa, mladosti nije potrebno blaženstvo: obdarena izobiljem životnih snaga, ona hrli ka tragičnom i rado pušta setu da se slatko napaja njenom još neiskusnom krvlju: zato je svaka mladost tako spremna na opasnost, i bratski pruža ruku svakoj patnji duha.

Nikoga nisam više voleo.

, samo ne usamljenost, samo ne moja soba, samo ne te misli što kruže u tami. „

„Ne mogu da pišem“, ponavljao je umorno, „nisam dovoljno koncentrisan.“

Ne mogu da radim ništa veliko. To je prošlost: samo mlad čovek pravi tako smele planove. U meni više nema istrajnosti. Ja sam – čemu kriti? – postao čovek kratkih trenutaka, ne mogu da izdržim. Ranije sam imao više snage, sada je s njome gotovo. Mogu samo da govorim: reči me ponekad povuku, zanesem se, zaboravim na sebe. Ali da radim sedeći mirno za stolom, uvek sâm, uvek sâm, to mi više ne polazi za rukom.“

Oproštajnu poruku je završio rečima: „Pozdravljam sve svoje prijatelje! Možda će imati sreće da vide svitanje posle duge noći! I sâm nestrpljiv, hrlim ka njemu!“

Nikada ga više nisam video. Nikada nisam dobio od njega pismo ili poruku. Njegovo delo nikada se nije pojavilo, ime mu je zaboravljeno; za njega ne zna niko, samo ja. Ali i danas, kao nekad, kada sam bio naivan dečak, ja osećam: otac i majka pre njega, žena i deca posle njega – nikome ne dugujem više. Nikoga nisam više voleo.

Bio je to poljubac kakav nikad nisam primio ni od jedne žene, poljubac divalj i očajan kao samrtni krik. Drhtavi grč njegovog tela preneo se na mene. Prolazili su me žmarci od jednog stranog i strašnog dvojakog osećanja – bio sam mu predan dušom, a ipak najdublje uplašen od dodira muškog tela – bila je to užasna pometnja osećanja, koja je taj potiskivani trenutak produžila u zaglušno trajanje.

Tantalove muke: odolevati navali želje, neprestano se nositi sa sopstvenom slabošću, u borbi bez kraja! I svaki put kad bi osetio da je gotovo podlegao nekom iskušenju, on je, nikome ne govoreći, bežao.

Međutim, ovde mi se jedan čovek otvorio u krajnjoj nagosti, razderao svoje grudi do samog korena, žudeći da razgoliti razbijeno, otrovano, sprženo, zagnojeno srce. Flagelantski slobodno uživalo je divlje sladostrašće u muci tog priznanja što je godinama i godinama suzdržavano. Samo neko ko se celog života stideo, savijao i sakrivao, samo takav neko mogao je da se baci u jedno tako neumoljivo priznanje. Komad po komad, čupao je ovde jedan čovek sopstveni život iz grudi i u tom času ja, dečak, prvi put sam gledao u nezamislive dubine zemaljskog osećanja.