Nesreća bez želja

Ali nije li, ionako, svako izražavanje rečima, čak i onoga što se uistinu dogodilo, manje ili više fiktivno? Manje, ukoliko se zadovoljimo samo saopštavanjem; više, ukoliko pokušamo da se što preciznije izrazimo. I što više izmišljamo, to će pre, možda, priča postati i nekom drugom zanimljiva, jer mi pre možemo da se poistovetimo sa nečim što je uobličeno rečima nego sa prosto saopštenom činjenicom, zar ne? – Da li otuda potreba za poezijom? „Zadihanost na rečnoj obali“, tako se na jednom mestu izražava Tomas Bernhard.)

Retko bez želja i na neki način srećni, najčešće: bez želja i pomalo nesrećni.

Niko od nas – ako smo makar malo pošteni prema sebi kad čitamo, ali i kad ne čitamo, već kad naprosto postojimo – nije načisto s tim gde je, ko je i da li je.

kao da su se sve grozote sastojale samo u tome što ju je grizla pomisao da je izgubila pamćenje i da ne može više da učestvuje u razgovoru.

Kada nas neki roman „oduva“, najčešće je to zato što nam saopšti stvari koje nam, tada, kad ih čitamo, deluju kao da smo ih znali oduvek.

Nikada se nisu razišli jer nikada nisu istinski ni bili zajedno.

način srećni, najčešće: bez želja i pomalo nesrećni

Retko bez želja i na neki

Nema tu nikakvih slučajnosti, sve je već predviđeno: sitna udvaranja, kikot, kratkotrajna zbunjenost, pa onda prvi put stran, ozbiljan izraz lica, sa kojim već opet počinjete spremanje u kući; onda prva deca, još pomalo i postojite posle prčkanja u kuhinji, ono što kažete od početka se prečuje, a i sami sve manje čujete, pričate sami sa sobom, zatim obolele noge, proširene vene, još malo buncanja u snu, rak na polnim organima, i smrt kojom je, konačno, sudbina ispunjena.

Užas je nešto što podleže zakonitostima prirode: horror vacui