Isečci vremena

Sada ću vam reći nešto što sam prećutao u svojim političkim sećanjima iznetim u knjizi Meta. Mislio sam da to treba sakriti. U martu 1994. godine bio sam u poseti Rimu, kao lider antimiloševićevske i antiratne opozicije u Srbiji. Tamo mi je preneta poruka da se kod našeg patrijarha založim da pozove papu Jovana Pavla Drugog da poseti Srbiju i da prenesem da papa želi da on i patrijarh služe u crkvi po pravoslavnom obredu, u crkvi koju naš patrijarh odabere. I da će papa, pred svetskim kamerama i medijima, kleknuti na vračarskom platou na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save, poljubiti zemlju i apelovati na ukidanje sankcija Srbiji i Crnoj Gori.

Patrijarh i Sveti sinod su me primili i odgovorili da ne mogu da prihvate papinu posetu „zbog pravila broj deset“. Bio sam iznenađen, insistirao sam da kažu koje je to pravilo broj deset. To je pravilo broj deset Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, kojim je predsedavao car Konstantin. Ono glasi: „Ko saslužuje sa jeretikom, jeretik je sâm“. Po njihovom tumačenju tog pravila iz vremena kada je hrišćanstvo bilo jedinstveno, papa je jeretik. I, uopšte, ceo zapadni hrišćanski svet je jeretički. I danas slušamo iste ili slične propovedi. (…)

Jednom rečenicom („Niko ne sme da vas bije!“) opijena nacija bogotvori svog mesiju i vožda. Detinjaste duše, čedna i lakoverna, Srbija mu se bacila pod noge a on je Srbiju uzjahao. Tada, eto baš tada i baš tako, počelo je naše propadanje.

slobodama čoveka i građanina, iza toga i Bonapartin Code Civil i jedinstveni

U Srpskoj trilogiji Steve Jakovljevića ima jedna rečenica koja, otprilike, kaže: kada se probija front, na čelu su najbolji, najhrabriji, komandanti, a na začelju kolone su trgovci, liferanti, prevaranti, zabušanti… Kad se oglasi pobeda i komanda „nalevo krug“, onda ta kolona po medalje odlazi u obrnutom poretku. (…)

Moj ideal i ideal ovih ljudi ovde jeste da demokratska Srbija, u saradnji sa Rusijom, Evropom, Sjedinjenim Američkim Državama, u saradnji sa susedima, postane zemlja u kojoj će se ubrzo politički živeti beskrajno dosadno, ali u kojoj će svima nama biti beskrajno lepo, sve bolje i bolje, u kojoj ćemo živeti slobodno.

U kratkom ljudskom veku dovoljno je jednom biti komunista i jednom se naći naspram svog naroda, slobode i demokratije. Dovoljan je, sasvim, boravak na Brionima i na Galebu. Šta će Vam, posle svega, čamac iz Požarevca?

Istina je, napisa Lav Tolstoj, kao i zrak sunca: ničim se ne može skloniti, prekriti i zatrpati

Vlast koja se tenkovima i suzavcem brani, pendrecima i mecima potpisuje, psima i kordonima žandarma čuva, a lažima krv sa sopstvenih ruku pere, nije ni straha vredna vlast.

Srpska istorija ima dva lica. Jedno je lice Svetog Save, lice beskrajne dobrote i ljubavi, lice praštanja. Jedno je lice naša duša, koja mržnju preobražava u ljubav, zlo u dobro, koja od puške stvara jevanđelje, od kasarne crkvu. Ali mi imamo i drugo lice – lice koje je pokazao Stevan Sinđelić na Čegru, Obilić na Kosovu, Princip u Sarajevu, Karađorđe u Topoli, Miloš u Takovu, Draža na Ravnoj Gori. Taj drugi obraz srpske istorije nalagao nam je uvek, i nalaže nam i danas, da pretvaramo jevanđelje u mač i crkvu u kasarnu, ako nema drugog načina da privedemo zlo razumu.

Beograd je oslobođen 20. oktobra i toga dana ušle su u naš glavni grad trupe tada najmoćnije armije u Evropi, sa željom da njihov valjak pređe preko Slavonije i Zagreba prema Beču, ali su skrenute prema Mađarskoj, uz obrazloženje da mi možemo sami da oslobodimo zemlju. No, i bez obzira što su Rusi skrenuti prema Mađarskoj, partizanske snage raspolagale su i avijacijom i tenkovima i bile su apsolutno u stanju da oslobode Jasenovac. Od 20. oktobra 1944. Jasenovac radi sve do 26. aprila 1945. godine. Šest meseci posle oslobađanja Beograda, on neprekidno guta žrtve! I mislim, a to je upravo moj lični stav: onaj ko je tada komandovao partizanskom vojskom, i nije pohitao da oslobodi Jasenovac, odgovoran je za svaku glavu palu u toku tih šest meseci!