Ruski prozor

Nema pravog puta, sigurnog računa. Lepota življenja je u privremenosti.

A ti hoćeš po mojim šinama da putuješ. Gradi sam svoju prugu. Zapamti, jedina biografija je autobiografija.

Igrala je i šah. Stalno je pobeđivala oca. Nema jače emocije od želje za redom, ni dublje tuge od nemogućnosti da se svet uredi. Kretati se poput šahovskih figura.

„Za mene mnogi misle da sam luda samo zato što svakome želim da ugodim“, govorila je majka. „Ali zapamti“ – i ja sam pamtio – „ovaj svet ide napred samo zato što postoje oni koji, po cenu da ih proglase ludim, ne odstupaju od svojih načela. Pa ako je dobrota ludilo, onda neka budem luda.“

Problem sveta je što su sva mesta zapala u užas istosti

Uvek sam varao. I prvu, i drugu ženu. Ne zato što sam bio nezadovoljan svojim životom, što svoje žene nisam voleo, nego zato što nisam mogao da propustim još jednu priču.

Osloboditi se tegova namera i, bez panike, prepustiti se redosledu kretanja.

Ako se dobro organizuješ, sve ti je usput.

Bio je Neko, tek misao koja priziva trenutak slobode u sređenim fiokama nečije glave, tajno proknjižen u crnom fondu prošlosti.

Eto, u ovom času barem hiljadu ljudi ide da kupi stolicu, nalaze se na približno istim udaljenostima od trgovina u kojima će svako od njih kupiti stolicu, i sama činjenica da se to dešava bez mog uvida, potpuno me izbezumljuje, ja ništa drugo u životu nisam želeo nego da nadzirem planetu.

To je ono znanje koje se javlja dok gledamo fotografiju srećnog para koji je proslavio zlatni pir. Talozi decenija, potomci okupljeni na porodičnoj fotografiji. Ali, zadržimo pogled još malo na licu slavljenice, te tihe starice anđeoskih crta, i pojaviće se Neko, vidljiv koliko i vir na sredini reke, blagim naborom površine. To je najstrašnije, nepobitna činjenica da uvek postoji Neko. I onda kada ga nema, postoji Neko. Ja sam uvek želeo da budem taj Neko. Jer samo tako, činilo mi se, život ne može da me prevari, samo u tom crnom fondu krije se dobitak koji, neproknjižen, jeste jedino zadovoljstvo koje ne prolazi. Naprotiv, vremenom samo jača. To su oni nerazvijeni negativi, nepoznata geografija duše. Džakarta, pljusak, paprat. Odlomak neviđenog života, običan trenutak, a nekako najbliži. Nešto me je zaparalo. I tugom, i lepotom. Šta bih dao za vlasništvo nad poluminutnim letnjim pljuskom u očevom životu.

Svako nosi negative u sebi, rolne proživljenih dana i godina. A tako malo izađe iz komore svesti na svetlost dana. Samo u trenutku nestajanja moguće je sagledati sve nerazvijene negative. Jednim jedinim pogledom obuhvatiti čitav arhiv.

„Za mene mnogi misle da sam luda samo zato što svakome želim da ugodim“, govorila je majka. „Ali zapamti“ – i ja sam pamtio – „ovaj svet ide napred samo zato što postoje oni koji, po cenu da ih proglase ludim, ne odstupaju od svojih načela. Pa ako je dobrota ludilo, onda neka budem luda.“