Ruski prozor

Slušaj, momče, govorio je Bogdan promuklim baritonom, sve što ti život uskrati pretvori u prednost, suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja, ma ništa nije vredno očaja, bože, kako žalim samoubice, koliko mladosti i lepote je nestalo samo zato što se u času slabosti poveruje u žar neponovljivosti, upamti, nema kraja, uvek postoji neki prozor, makar mali otvor kroz koji se može namignuti sebi od pre, i nije važno kojim redom ti se u životu dešava sve to što ti je namenjeno, momče, slušaj me dobro, zajebi hronologiju, sve što ne dobiješ na početku čeka te na kraju, sve što zgrabiš preko crte moraćeš dvostruko da platiš, sve, baš sve je tako kako je jedino moglo biti, za samo nekoliko decenija sve se obrne, i nema više naših malih večnosti sa početka. Horizonti su takođe potrošivi, momče.

Uznemiruju me mogućnosti. U svakom času moram doneti neku odluku. Da li da stavim pola ili čitavu kašičicu šećera u kafu? Da li da samo prelistam ili do kraja pročitam novine? Da li da se odazovem na telefonski poziv? Da li da otvorim prozor? Život prolazi, a ja nikako da se odlučim. I ništa ne uspevam da konačno uradim. Samo u mislima dodirujem mogućnosti. Svet je pretrpan mogućnostima.

Nema pravog puta, sigurnog računa. Lepota življenja je u privremenosti.

A ti hoćeš po mojim šinama da putuješ. Gradi sam svoju prugu. Zapamti, jedina biografija je autobiografija.

Igrala je i šah. Stalno je pobeđivala oca. Nema jače emocije od želje za redom, ni dublje tuge od nemogućnosti da se svet uredi. Kretati se poput šahovskih figura.

„Za mene mnogi misle da sam luda samo zato što svakome želim da ugodim“, govorila je majka. „Ali zapamti“ – i ja sam pamtio – „ovaj svet ide napred samo zato što postoje oni koji, po cenu da ih proglase ludim, ne odstupaju od svojih načela. Pa ako je dobrota ludilo, onda neka budem luda.“

Disala je u Rudiju prošlost, i tu pred Listovim spomenikom, mogao je bez bojazni da odškrine vrata, jer Edine, to su samo hridi koje ne ugrožavaju plovidbe. Ali bez njih, misli Rudi, ne bi bilo ni ostrva, ni luka.

Šta ti hoćeš? Da čitavog života neguješ promašenost?

Što će reći, svaka je veza katastrofa sem one u kojoj se ljudi zaista vole, ali kako znati šta je prava ljubav dok je ne doživiš, a kad je doživiš, više ti nikakva pamet ne treba jer sve znaš.

„…da se zaustavim negde daleko-daleko u polju i stojim kao drvo, kao stub, kao strašilo za ptice, pod širokim nebom, i da svu noć gledam kako nada mnom plovi tihi, jasni mesec i da zaboravim, da zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!“

Ko je u toj igri protivnik? I da li protivnik uopšte postoji? Ili se uvek igra sa samim sobom? Onaj koji jeste igra protiv onoga kakvim bi želeo biti.

Svaki korak je pravi, jer odredište se u sebi nosi.