Kulturna istorija Srba

постаде покоран жени, од ње би побеђен умом“.

Први у низу од шест одабраних споменика јесте Хиландар, a последњи Сентандреја. Та места представљају крајње тачке српског културног простирања, тачке које обележавају главну осу српске културе на релацији која повезује основне правце нашег кретања у географском простору, најпре према југу и југоистоку

Поводом сеоба делова српског народа у друге земље треба нагласити да су се они селили као заједница и да су, упркос осипањима, наставили да живе као заједница, што, поред осталог, подразумева да су чували своје традиције и да су и на новим просторима настављали своје културно стварање, повезујући старо и ново, своје и туђе.

новој терминологији италијанског слависте Рикарда Пикија одређују као Slaviа Orthodoxa и Slavia Romana

Срби су гранични народ између Истока и Запада, често у

Морава са сва три своја дела јесте главна српска река, Вардар је престао да буде српски, a Сава и Дунав нас повезују са осталим народима – Сава са западним Југословенима, a Дунав, нарочито откада је, после повезивања с Рајном, постао главна европска водена магистрала, повезује нас са читавом Европом.

историју можемо описати као кретање од малих ка великим рекама.

Књижевност је више простор жеља него простор реалности.

Отаџбина је простор природе, простор историје, простор културе, простор поезије.

Балкан се препознаје као „географски и геолошки посредник између Европе и Азије“,