Prošla je ponoć i Niš spava obasjan srebrnom mesečinom. S vremena na vreme, čuje se zavijanje pasa u daljini, ali između dva pseća urlika tišina je razapeta kao teška, olovna zavesa. Kao da ništa ne remeti taj san grada, tako blizak smrti a opet daleko od nje, tako kratak i nestalan, a opet okrepljujući. Niš spava, bez snova, bez nade i bez prava na nadu, jedino što noćas živi u njemu jesu zveri koje dozivaju jedna drugu s kraja na kraj i s brda na brdo… Dugim, otegnutim urlicima, vrelim od želje za krvlju.