Braća Karamazovi I

Главно је не лажите себе самог. Онај ко лаже самог себе, и своју лаж слуша, долази дотле да већ никакву истину ни у себи ни око себе не примећује, и према томе, не поштује ни себе ни друге. А не поштујући никога престаје да воли, и немајући љубави да би себе запослио и забавио одаје се страстима и грубим насладама и у својим пороцима долази сасвим до животињизма, а све је то од непрекидне лажи људима и себи. Онај ко лаже самог себе, пре свега, не може се увредити.

Из родитељског дома сам понео само драге успомене, а нема драгоценијих успомена за човека од оних из раног детињства у родитељској кући, и то је скоро увек тако ако у породици има бар мало љубави и слоге.

Али заљубити се не значи волети. Може се заљубити и мрзећи. Запамти!

А главно је, не стидите се толико самог себе јер од тога све и долази.

Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника, то су силе: чудо, тајна и ауторитет

жртвовати пет-шест година своје ватрене младости за напорно, тегобно учење, за науку, макар само зато да удесетоструче своје снаге ради служења тој истој истини и том истом подвигу, који су заволели и ставили себи у дужност да га изврше, таква жртва врло често готово сасвим превазилази снаге многих

крв изазива крв, и ко потегне мач – од мача ће и погинути.

Нисмо ми светији од обичних грађана зато што смо дошли овамо и затворили се у ове зидине, већ, напротив, сваки који је овамо дошао, самим тим што је дошао овамо, схватио је да је гори од свих световњака, и од свих и сваког на земљи… И што дуже монах буде живео у зидинама својим, тим осетније мора да то схвата. Јер, у противном случају, није имао зашто долазити овамо. А када схвати да је не само гори од свих световњака него да је пред свим људима крив за све и сваког, за све грехове људске, индивидуалне и светске, тек тада ће бити постигнут циљ нашег сједињавања. Јер знајте, драги моји, да је сваки од нас појединачно несумњиво крив за сваког и све на земљи, не само због општег светског греха већ лично сваки за све људе и за сваког човека на овој земљи. Ово сазнање је круна монашког пута, а и сваког човека на земљи. Јер монаси нису другачији људи, већ само такви какви би требало да буду сви људи на земљи. Само тада би се од усхићења истопило срце наше у љубави бескрајној, васионској, незаситној.

Постоји у народу неми јад који се дуго подноси; он се затвара у себе и ћути. Али постоји невоља неиздржљива: она се излива у сузама и од тог тренутка прелази у нарицање. То се нарочито дешава код жена. Али она није лакша од неме невоље. Нарицање утоли бол само утолико што још више отрује и позледи срце. Такав јад и не жели утехе и храни се осећањем своје неутољивости. Нарицање је само потреба да се стално позлеђује рана.

Он се, несумњиво, у себи, у својој души, веома бринуо да се некако заврше све те породичне несугласице