Noćne reči

Prva vežba duha: ne žaliti sebe

Niko nas takve ne prihvata jer niko ne voli borce, u svetu u kojem se neprestano laže o trudu, iz usta onih koji nikakav trud nisu uložili

Usta tih mojih misli hranio sam neprestano literaturom. Samo da bi ćutala.

Na usta mojih prinudnih misli izlazilo je svašta što me je teralo da bežim od sebe i postajem nekakav drugi čovek, uvek drugi, dalek od svega u šta sam nekada verovao. Ta udaljavanja činila su mi zadovoljstvo duhu. Kao da sam bio posmatran teleskopima.

A ja sam nastavljao da mrzim sebe na svim mogućim svojim srpskim jezicima: noćnim, dnevnim, radosnim, melanholičnim. Uostalom, ko sam to ja? Ja je uvek u nekakvim relacijama, a mreža ovih odnosa u koje sam upleten od mene je činila lažnog genija

Gala je opet došla da me primorava da živim normalan život, da uživam mizerna priznanja za svoje pisanje, da nastojim nikakvom ostrvu.

U tome je bila sva moja krivica: što sam nastavljao umesto da sam otišao od nekoga ko toliko ne vidi dalje od sebe. A reči nam služe da bismo dalje od sebe dobacili, pomislio sam. Misli nam tome služe. Sve tome služi. To je kultura, pomislio sam. Ako je umetnost ispitivanje granica naših uzajamnih opštenja, kultura je način na koji uzajamno opštimo onda kada težimo da zadovoljimo svoje osnovne potrebe, krećući se u već poznatim granicama

Vratio sam se u krevet, opijen potrebom da budem melanholičan zauvek i protiv svakog sveta, kao da time odajem priznanje nekome. Kao da rado odustajem. Znao sam da je to neka vrsta poročnog užitka, ali nisam mario jer sam jedino imao snage za takva uživanja. Život koji sam morao da živim bio je ravan samoubistvu: ljubav sa nekim kome nije stalo do poezije ispostavilo se da je nemoguća. Takvi ljudi su u pravu, ali ja, napokon, ne želim da budem u pravu. To je ljubav. A nekada sam hteo da verujem kako se samo s takvim ljudima može napraviti pakt za opstanak. Dane sam provodio tako u suzama koje nisu htele da poteknu.

A ja, voleo sam život, divlje, kao ruže. Dok iz njega ne proteramo sve laži, ja ću tražiti reči, pomislio sam. Moja melanholija čula se u svakoj mojoj reči, pre nego što bi mi ta reč i pala na pamet, kao da je ona ta jedina, prava sila kojom ću se obelodaniti svetu sa svojim unutrašnjim življenjima, koja i nisu moja.

Ništa nisam mogao da čitam, pre nego što bih iznova saznao ko sam ja. Šta od čoveka može ostati, nakon onakve režije jednog bližnjeg, ludaka koji je umislio da ću mu se takvom diviti? Manijaka koji je morao da veruje da će me tako zaseniti.