Kad bi to bila vrlo duga noć, a san mi nikako ne bi dolazio, spustila bih sve brane i mislila na Denisa. Možda se izvalio na nekoj od Kareninih niskih kožnih fotelja uz sto napravljen od žrvnja, pa čita Volta Vitmana i sluša neku novu ploču s gramofona. Ili je u svojoj kućici kao iz bajke u Mutaigi, pijucka fini viski, ili je u Kongu, ili u zemlji Masaija u poteri za slonovačom, kudu antilopom ili lavom, pa baš u tom trenutku pogleda u isti splet zvezda koji i ja vidim s mojih prozora.
Kako samo ljudi mogu da nam budu blizu kad odu najdalje što je moguće, na kraj sveta. Kako su nezaboravni.