Američki psiho

Ni na pamet mi nije palo da bi moja knjiga mogla da naiđe na ovakav prijem, i ja to i dalje ne razumem. S druge strane, nisam ni pokušavao da Američkim psihom uvećam broj svojih ljubitelja, jer roman i ne pišete zbog hvalospeva ili misleći na svoju publiku. Roman pišete zbog sebe samoga, i sami se sa sobom i svojim perom dogovorite šta je to što vas intrigira.“ Elis je istom prigodom istakao da svih tih godina dok je radio na ovoj knjizi nije znao koliko će ona postati nasilna ali mu se činilo da će Bejtmen (Patrik Bejtmen, glavni junak Američkog psiha) opisivati svoja brutalna zlodela istim onim hladnim tonom i uz obilje preteranih detalja kao što opisuje i svoju odeću, svoje obroke, treninge u teretani…

Pakao zamišljam kao sobu u kojoj sam odvojen od tebe, a ipak mogu da te vidim i da ti osetim miris

Imao sam sve karakteristike ljudskog bića – meso, krv, kožu, kosu – ali je moja depersonalizacija toliko uzela maha i toliko se produbila da je normalna sposobnost da se oseti samilost potpuno eliminisana kao žrtva laganog, odlučnog brisanja. Ja sam samo imitirao stvarnost, jedva nalik ljudskom biću, dok je samo neki mračni kutak moje svesti funkcionisao.

počeo je i da čupa obrve, kako sam primetio. Više nema samo jednu.

U uglu stoji stalak za kišobrane, imitacija Blek foresta, koji sam kupio za 675 dolara kod Iber de Forža, ali, kako to sad vidim, u njemu nema nijednog kišobrana.

Ona očekuje da joj se plati. Sve one to hoće.“

„Jedna od najvećih grešaka koje ljudi čine jeste da misle da su fini maniri odraz samo dobrog raspoloženja. Najrazličitiji obrasci ponašanja mogu se iskazati na uglađen način. U tome i jeste suština civilizacije – ponašati se učtivo, a ne neprijateljski. Sve je krenulo naopačke šezdesetih godina sa naturalističkim, neorusoovskim pokretom, koji je navodio ljude da se zapitaju: ’Zašto jednostavno ne kažeš ono što misliš?’ Civilizacija ipak zahteva neka ograničenja. Kada bismo sledili svaki svoj impuls, ubijali bismo se međusobno.“

„Pakao zamišljam kao sobu u kojoj sam odvojen od tebe, a ipak mogu da te vidim i da ti osetim miris“

Nešto kasnije moja jeziva veselost splasne i ja plačem, jer ne mogu u svemu ovome da nađem utehu i vičem, ridajući: „Ja samo hoću da me neko voli“

Civilizacija ipak zahteva neka ograničenja. Kada bismo sledili svaki svoj impuls, ubijali bismo se međusobno.