Međutim, omladina, kojoj je pripadala i Kostina generacija, nije želela da se valja u griži savesti i sramoti zato što su Srbi. Nisu osećali kajanje za ratove vođene pre njihovog rođenja jer ih zapravo nije interesovalo ništa što je postojalo pre njih. Ludeli su od imperativa da se nekakvi zločini pripišu celoj naciji, mrzeli su Hag i simpatisali Šešelja, a da nisu znali ni ko je Mira Marković, ni ko je Sloba Milošević, niti ih je bolelo za Kosmet i bombardovanje okrnjene Jugoslavije. Znali su samo da ništa ne veruju Evropi pred čijim vratima je Srbija, po njihovom mišljenju, suviše dugo i suviše ponizno klečala. Zato su se primali na Putina i Rusiju jer su ovi bili dokaz da slovenska zemlja može biti svetska sila. Zato su se oduševljavali opskurnim glasovima van mejnstrim medija i uživali da iz inata prema svojim roditeljima usvajaju upravo ono što je „evropska“ Srbija pokušavala da iskoreni. Neočetništvo, neonacizam, nacionalizam, rasizam, ekstremno pravoslavlje i cela ikonografija „pravog Srbina“. Nisu kukumavčili na pomisao da bi se opet mogle uvesti vize jer su taj svet koji je dizao rampe ka Srbiji neskriveno i duboko prezirali. Nisu želeli da dele osećaj inferiornosti kakav su imali njihovi očevi. Kako biti inferioran pred Zapadom kad imaš jednog Teslu, jednog Novaka Đokovića, jednog Nemanju Vidića ili Baneta Ivanovića, koji se po Čelsijevom pokoravanju Evrope ogrnuo srpskom trobojkom? I Kostin stric je, kao i Bane Ivanović, tada živeo u Londonu, ali on se nikada ne bi ogrnuo srpskom zastavom. Valjda ljudi mogu da vole samo zastave pod kojima su odrastali.