Slušaj ih. „Živeo Musolini! Živeo Musolini!“
Uzvikuju vođino ime zato što je vođa sve u životu jednog čoveka. Zatim, pre nego što priđu da čestitaju vođi u klupi predviđenoj za predsedništvo vlade, ponovo zapevaju Mladost. Pevaju je zato što su još momci, a momcima su potrebne pesme koje se pevaju promuklim glasom.
Pogledaj ih. Salandra i ostali umereni otpadnici ostali su još dugo da sede u svojim klupama, dok fašisti, koji stoje, nastavljaju da kliču. A onda, nakon što je zasedanje proglašeno završenim, i oni su, izražavajući mrmljanjem svoje patetično nezadovoljstvo, polako krenuli prema izlazu. Dok su se liberali povlačili, na galerijama je još mogao da se primeti Turati, koji je na smetene upitne poglede socijalista odgovarao umirujućim nadmenim pokretima. Kao da kaže: „Ne brinite. Musolini, kao i obično, plaši vrapce.“
Gledaj ih, slušaj ih, ne shvataju šta se dešava. Ni jedni ni drugi. Ne shvataju šta im radim.
Nastaviće da se bore, na obe strane, ne znajući da već stanuju u kući mrtvih. Naši ljudi, fašisti u crnim košuljama sa izvezenim belim lobanjama, oduvek stanuju u njoj, dok je ostali, koji su vekovima vaspitavani da poštuju ljudskost, ne poznaju. Idu po mraku u ogromnoj dolini, pipajući, drhteći, a pritom ne mogu ni da slede instinkt za borbu. Ne shvataju, ne shvataju… slepi mačići ubačeni u džak.
Opravdao sam se pred istorijom, ali moram da priznam: dirljivo je koliko je život slep za samog sebe.
Na kraju se vraćamo na početak. Niko nije hteo da ponese krst vlasti. Ja ga uzimam.