Ringišpil

Vidite, postoji nešto i van granica medicine i naučnih dostignuća. Verujem da je mozak pokretač onoga što ni vi ni ja ne možemo da zamislimo. Kada iskreno verujete i snažno želite, čuda se događaju.

patnja na neki čudan, pomalo morbidan način oplemenjuje čoveka. Zapravo, tera ga da se, poput Feniksa, ponovo rađa iz pepela.

„Misli na sebe, Anuška moja. Uvek misli prvo na sebe. Veruj mi, drugima će biti uvek bolje nego tebi, budeš li mislila samo na njih. Nemoj, devojčice moja, nemoj ponavljati moju grešku…“

Postoje u nama neka osećanja neprevodiva u reči, koja se nikada i nikome ne mogu opisati, trenuci neopisivog bola i sreće.

Moraš da skupiš snagu…

– Snagu za šta, Slobodane? Za umiranje? Za to mi ne treba snaga, dragi moj. Svu svoju snagu sam iscrpla na život, Slobodane. Smrt je ništa. Život je sve. Hrabrost je živeti. Za to je potrebna snaga, ne za umiranje.

Kada iskreno verujete i snažno želite, čuda se događaju.

U njihovoj ljubavi razumu nije bilo mesta. Čak i kada bi se javljao, tih ranih godina njihove ljubavi, nestajao bi razvejan njegovim glasom, pogledom i osmehom. Kad odistinski voliš, razum ti postaje neprijatelj. Srce je tvoj jedini saveznik i najpouzdaniji prijatelj. Kad razum progovori, ljubav bledi i onaj ko ga posluša uvek manje voli.

Ne brini, Nina, biću oprezna.

– Draga moja devojčice, kada se desi prava ljubav, oprez se istopi poput pahulja na tvojoj rukavici.

Životu se treba predavati, uzimati od njega sve što pruža i trošiti neštedimice. U suprotnom, on će uzeti sve.

Neka te srce nosi tamo gde želiš da budeš i bićeš najbolja.