Serafim

prirodno stanje ljudske civilizacije nije mir, nego rat.

Ja sam skroman čovek i ne žudim da budem slavan, na ovaj ili onaj način. Slava je za amatere.

Strah čini vuka većim nego što jeste.“

„Pobogu, pukovniče…“, zavrte Hejstings očima u neverici. „To je bilo pre više od sto pedeset godina.“

„Neko će i za ovaj rat isto da priča. Da se desio davno… Ali u ratu i miru ne postoji juče i sutra, već samo danas. Zato što je on proces koji nikad ne prestaje. Baš kao ni ono što u mojoj porodici osećamo prema zavojevačima.“

straha, opreza i hercegovačkog akcenta.

U glasu mu se oseća mešavina

„Da li znate šta su to meka mesta?“

Nemanja srknu malo brenivina, stvarno je imao ukus lozovače, ali loše.

„To su mesta gde postoji, da je tako nazovem, rasekotina na tkanju vremena i univerzuma“, reče. „Gde su juče, danas i sutra sabijeni u jednu tačku. Koja je obično veličine vrha čiode.“

„Dozvolite da primetim…“, oglasi se Nemanja. „U godini kada su Nemci izabrali novog vođu i novi pravac istorije, vi ste birali da li ćete da pijete alkohol ili ne?“

Oni su po rođenju i vaspitanju u zabludi. Oni bi hteli da ih svi ostali i vole i poštuju, i istovremeno da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima prestaje da bude čovek. I pošto ne uviđaju tu prostu ljudsku istinu, celo njihovo ogromno znanje i umeće samo je teret koji ih brže i lakše vuče u propast

bi dobri pukovnik samo znao pravu prirodu vremena. Shvatio bi da ne postoje pogrešno i pravo vreme. Postoji samo ono u kome smo živi. I ono u kome smo mrtvi.