Đurđevim stopama

Zid ruši vlaga, a čoveka briga.

Zid ruši vlaga, a čoveka briga

Ruka koja daje ne oskudeva.

Za jedan dobar dan mnogo se zlih pretrpi.

Zid ruši vlaga, a čoveka briga

Trenutno moj život izgleda kao posle selidbe. Sve mi je tu negde, ali ne znam u kojoj kutiji. Vreme je da raskrčim nered. Da prepakujem i sebe i svoje okruženje…“

Jesam tužna i nesigurna posle raskida i to je prirodno. Srce nije na dugme. Ne mogu se emocije kao potrošni materijal odbaciti i obrisati. Tinjaće u meni još neko vreme žal za onim što je moglo da bude, a nije se ostvarilo. Možda ću i plakati ponekad jer sam ostala sama. Uprkos tome, osećam da nisam pogrešila. Neću se osvrtati. Neka sve ostane u prošlosti. U njoj nema ničeg novog. Kao što je govorila moja baka, mene moja sreća negde čeka…“

Ćutanje je zlato a govorenje srebro.

Ruka koja daje ne oskudeva.

Slogom rastu male stvari, neslogom se i najveće raspadaju.