„Kako ne razumeš, dobri moj…“, nastavi Branko. „Sve te reči u mojoj glavi… One moraju da izađu napolje. Jer inače počinju da me ubijaju… iznutra… A reči… Reči su oštre stvari… kao noževi. I ako ih ne prospem na papir, one se okreću protiv mene… i onda… onda hoće same da… Da proseku svoj put kroz mene, da me povrede… Čini mi se, ponekad, kada pišem… kao da povraćam žilete. Svaki moj stih, Zlatko, ispisan je krvlju. Kažu da sam hiperproduktivan, da sam skriboman… Kad bi samo mogli da znaju kako sam… bukvalno…“