Puštam te

tome kako sam pobegla, jer nisam videla drugi način da preživim osim da krenem iznova; i o tome kako vrištim svake noći, jer nikada neću moći da se oslobodim onoga što se desilo.

e verujem više svojim instinktima – toliko puta su me izneverili – i zato bi za mene bilo najbezbednije da se držim podalje od ljudi.

Ne sećam se da je iko ikada želeo da podelim s njim ovaj deo svog života: umetnost je uvek bila nešto što sam morala da držim u drugoj prostoriji, nešto što sam radila u samoći, kao da ne pripada stvarnom svetu.

Kakav samo haos umem da napravim od svega oko sebe. Ne uklapam se u uredan kalup na koji mora da je navikao: mora da se pokajao što me je pozvao na piće

Moja tuga je postepeno, a da to nisam ni primetila, promenila oblik; živ, oštar, prodoran bol koji se nije mogao utišati, postao je tup i umeren bol koji mogu da potisnem u neki zabačeni kutak uma. Ako ga ostavim tamo, ako ga ne diram i ne budim, shvatam da mogu da se pretvaram da je sve u redu. Da nikada nisam imala drugi život.

Stresam se i osećam kako mi se prisebnost vraća. Kada sam postala ovako patetična? Kada sam izgubila sposobnost da donosim odluke; rešavam probleme? Umem ja i bolje.

Toliko dugo sam bila nevidljiva, a šta sam sada? Vajar koji ne vaja. Majka bez deteta.

Tišina me ne smiruje, guši me, pa noktima usecam polumesece u dlanove dok čekam da se nalet panike povuče. Moji snovi sve su intenzivniji, sve stvarniji. Vidim ga.

ne mogu da podnesem dodir tame oko sebe. Srce mi divlje udara, svesno pokušavam da usporim dah.
Udah, izdah.
Udah, izdah.

ne mogu da podnesem dodir tame oko sebe.