Samosažaljenje je toksično iz više razloga: podržava naše egoistično osećanje posebnosti, odvajajući nas ne samo od drugih već i od samih sebe, sopstvene odgovornosti, ponašanja, udela u situacijama koje kušamo; afirmiše stanja nemoći i nemanja izbora – što podstiče pasivnost, destruktivnost i letargiju, oduzimajući snagu i volju za akciju i promenu; uloga žrtve postaje dominantna, čineći da se osećamo izolovano i usamljeno dok „drugi“ predstavljaju opasnost, razočaranje i izvor nepravde, što pobuđuje ljutnju i ogorčenost; negativnih osećanja je sve više i ona pomračuju um, onemogućavajući razumevanje sebe i drugih, postavljajući sve veću rampu prema svetu, zbog čega ljubav, bliskost, nežnost i prihvatanje bivaju sve ređi; to automatski jača osećanje samosažaljenja i đavolji krug postaje sve tamniji i zamršeniji, a njegovo napuštanje sve teže i komplikovanije.
One koji se u velikoj meri identifikuju sa ovom ulogom nije lako uveriti u njenu pogubnost, jer su argumenti i razlozi koje navode kao uzročnike najčešće istiniti, potkrepljeni realnim činjenicama. Međutim, činjenica da ih je neka osoba prevarila, izneverila, napustila, kao i istina da život često nije fer i da je bol njegov sastavni deo, već su same po sebi izazvale dovoljno nevolje i patnje; ako ih još i pretvaramo u samosažaljenje, negativni efekti samo će se umnožavati.