Putovanje s bivšim

– Ništa nije izgubljeno, sve se može naći ako se traži.

Sve kao da se usporilo, stišalo, izbledelo, kao da je neko ugasio svet

Kad sam izgubio Adi, to mi je bio takav udarac da uopšte nisam pomišljao na ljude koje sam s njom izgubio, i sad, kad čujem Nilov glas, shvatim koliko mi nedostaje. Iskreno mogu da kažem da mi rođeni otac nikada nije toliko nedostajao.

Ništa nije izgubljeno, sve se može naći ako se traži

bi trebalo da dozvolim da me vidi ovakvu, kaže glas u mojoj glavi. Ali u poslednjih godinu dana mnogo sam napredovala. Znam da ne treba da slušam taj glas.

– Volim te – kažem kroz suze. – Volela sam te čak i kad sam te mrzela. Volela sam te čak i kad sam želela da radim bilo šta drugo. Dilane, ne mogu… – jecam mu u rame. – Ne mogu da podnesem pomisao da ponovo imam tebe, ovo, nas… Ne bih preživela da tome opet dođe kraj.

Dilan me još čvršće zagrli. – Onda to nećemo dozvoliti.

– To je bilo tada – kaže Dilan, privlačeći me sebi. – A ovo je sada.

Na to se zaplačem lica pribijenog uz njegovu krutu kragnu, uz njegovu toplu kožu. On me grli, a ja sam potpuno preplavljena osećanjima zbog njegove ruke oko sebe.

aže Rodni, zvučeći načisto očajno. – Mi smo kao… mi smo kao Dilan i Adi!

Trgnem se. Svi me pogledaju.

– Dilan je izgubio Adi, ali nije odustao i vratio ju je.

Tišina se otegne toliko da boli.

– Rodni, Dilan nikada nije stvarno izgubio Adi. A ti nikada nisi stvarno imao mene. To nije isto.

mi bije kao ludo. Ne znam je li to od toga što je progonitelj na vratima ili što je Dilan ovde sa mnom. Ne moram da ga pogledam da bih osetila vezu između nas. Sponu koja nikada nije prekinuta.

Dilan me pogleda, a vazduh između nas uzavri. Sećam se kakav je bio onog leta u Francuskoj. Gotovo da osećam provansalsko sunce i čujem cvrčke. Dilanu oči plamte. Ne gleda me kao da me nikada pre nije video – gleda me kao da nikada nikog drugog nije video

me blago pogleda kad izgovorim njegovo ime. Pruži ruku ka meni. – Smem li? – tiho me pita.

Hodnik u kome smo je ogroman, s velikim zasvođenim plafonom i ružičastim tapetama na zidovima, ali svet mi se odjednom čini sasvim mali. Kao da postojimo samo Dilan i ja. Priđem mu, a on me privuče sebi i čvrsto zagrli. Spusti mi obraz na teme. Sreća prodire u mene na svakom mestu na kome se dodirujemo – na potiljku, na grudima, na stomaku.