Dvadeset srpskih podela

Крв се теже деконтаминира од нуклеарног отпада јер се налази и у земљи и у генима зараћених народа.

Бака
Била је мала, сићушна жена, увек у покрету, у послу од свитања до касних сати; прва је устајала и последња одлазила на починак, па се (свима) чинило да је вечито будна; никад је нико није видео да спава.

И села би само кад је нешто морала да уради за асталом: да ушије, пришије, прикрпи, поруби…

Сад лепо, брале, секиру у руке, па у шуму, теши дрва, прави греде и даске, па склепај брвнару на некој од наших планина, да те бог види и да под старе дане опет не бежиш с прњама у рукама према Србији која ти је била мала у поређењу са оном твојом, Великом Југославијом! Да си имо очи, кô што ниси имô памети, не би сад седео и кукао како си изгубио имовину у земљи која никад и није била твоја – говорио је Србин „глупом Југословену“ у кафани Стара Србија, подигнутој (током деведесетих) на месту ресторана Јадран.

Познавао сам срећне људе који нису знали да су срећни, и несрећне задовољне и срећне што су живи.

И, може бити, да је од бившег (српског) комуни­сте гори само новонастали, током ратних и поратних ноћи никли – српски „капиталиста“.

Почетак XX века, убиство – масакр краља Александра Обреновића и краљице Драге.

Поратне „сахране са музиком“ и оне „у тишини“ биле су прве поделе на заслужено и незаслужено мртве.

И бићемо добри само такви – никакви.

„Судбина“ је објашњавала и оправдавала несреће у времену без права на дужи бол.

Можда ме је љубав спасла. И велика жеља да се радујем сунцу.