Frankenštajnova majka

Sve u sve­mu, vidiš i sam – osmeh­nuo se kako bi ubla­žio svo­je zaključ­ke. – U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Ta sli­ka mi je gre­ja­la srce i usa­di­la u duh neku nepo­zna­tu odluč­nost. U tom tre­nut­ku sam odlu­čio da neću potro­ši­ti nijed­nu paru na lepe stva­ri za sebe, već za nju. Da ću isko­ri­sti­ti sti­pen­di­ju koja mi je upra­vo dode­lje­na da napra­vim naj­bli­sta­vi­ju mogu­ću kari­je­ru. Da ću bolje i brže pra­ti sudo­ve od bilo kog svog kole­ge kako bih što pre postao pomoć­nik kuva­ra ili kono­bar i zara­dio još više nov­ca koji bih slao u Madrid sva­kog mese­ca. Da se više nika­da neću žali­ti na svo­ju sud­bi­nu. To nije bilo lako, ali sam uspeo.

, jer nema­ju dušu, tako je govo­ri­la, da žene nema­ju dušu, da nismo u sta­nju da istin­ski osećamo, da nema­mo sen­zi­bil­nost, samo bole­ći­vu sen­ti­men­tal­nost, i da su neke živo­ti­nje duhov­no mno­go super­i­or­ni­je od nas.

Kako je čud­na ova zemlja! Lju­de niš­ta dru­go ne zani­ma. Špi­ju­ni­ra­ju, kri­ti­ku­ju, misle loše o dru­gi­ma, krste se jer je to kao greh, ali ne pri­ča­ju ni o čemu dru­gom osim o sek­su, ne misle ni na šta dru­go osim na seks, to je naci­o­nal­na opse­si­ja...

U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla.

Auro­ra je već dugo tra­ži­la nekog da joj čita. Oči joj se jako uma­ra­ju, vidi neja­sno, i mi smo to zna­li, narav­no, ali Robles nika­da nije hteo niko­ga da joj poša­lje.

Od 1. mar­ta 1954. godi­ne zva­nič­no sam postao psi­hi­ja­tar Auro­re Rodri­ges Kar­ba­ljej­re. Nede­lju dana kasni­je možda u tome ne bih uspeo.

Zdrav­stve­ni kar­ton 6.966 bio je vrlo kra­tak, manje od pede­set stra­ni­ca u koje je sta­lo dva­de­set godi­na živo­ta jed­ne veo­ma čud­ne žene, neo­bič­nog ubi­ce. Nje­gov obim je bio var­ljiv, jer je više od četi­ri peti­ne doku­me­na­ta nosi­lo datu­me godi­na nepo­sred­no nakon nje­nog pri­je­ma.

Već mno­go godi­na živi u nekom svom sve­tu, u total­noj apa­ti­ji.