Mač sudbine

– Šta je rekao? – upita radoznalo Šinaz, doplivavajući.
– Neće da ima rep!
– Onda mu kaži... Kaži mu nek se upiša u gaće!
– Šta je rekla?
– Rekla je – prevodio je veštac. – Da se udaviš.

Pa šta ako imaš brže reakcije i ako ti se zenice uspravljaju na suncu? Što po mraku vidiš kao mačka? Što se razumeš u čari? Velika stvar. Ja sam, dragi moj, poznavao krčmara koji je mogao deset minuta bez prestanka da ispušta prdeže, i to tako da su se uklapali u melodiju pesme Dobro nam došla, jutarnja zvezdo. Ako se izuzme ovaj nesvakidašnji talenat, taj je krčmar bio najnormalniji među normalnima, imao je ženu, decu i babu udarenu paralizom...

Nepomičan kao kip nasred mosta, neznanac naglo podiže desnu ruku, čudesno složivši prste.

Ono jeste, tako je, zloban nas svet okruživa – promrmlja najzad. – Al’ to nije razlog da svi postanemo zlobni. Dobrog nam treba

Kome bi moglo stati do uništenja sveta? Ne vode se ratovi da bi se uništavalo. Ratovi se vode iz dva razloga. Prvi je vlast, drugi su pare.

Da, zasigurno senžigron, senžigronom se neutralizuju otrovi, prečišćava se krv zahvaćena gangrenom ili trovanjem.

Jer znam − da bi se dvoje ljudi povezalo, sama sudbina nije dovoljna.

Logika je majka svakog znanja.

– U bajci – Kalantin osmeh postajao je sve neprijatniji – kraljica bi, kako ja to zamišljam, dozvolila vešcu da tri puta pogađa. Ali mi, Geralte, više nismo u bajci. Mi smo tu, zaista, ti i ja, i naš problem. I naša sudbina. Ovo nije priča, ovo je život. Bedan, zao, težak, koji ne prašta greške, uvrede, žal, razočaranja i nesreće, ne pošteđuje nikoga, pa ni vešce, ni kraljice. I zato ćeš, Geralte iz Rivije, pogađati samo jednom.

– Nema sudbine – njegov glas. – Nema. Nema. Ne postoji. Jedino što je svakom suđeno jeste smrt.