Сасвим је друга ствар све разумети, све сазнати, све немогућности и камене зидове, и не мирити се ни с једном од тих немогућности и камених зидова, ако ти је мрско да се мириш; доћи помоћу најнеминовнијих логичних комбинација до најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си чак и за камени зид некако ти сам крив, иако ти је потпуно јасно да уопште ниси крив и да због тога ћутке и немоћно шкргућеш зубима, сладострасно замреш у инерцији, мислећи да, значи, немаш на кога да се љутиш; нема објекта мржње, а можда се никада неће ни наћи – да је све, просто, подвала, смицалица, превара, просто глупост – не зна се ни шта ни ко, али без обзира на сва та незнања и подвале, тебе ипак боли и, што ти је мање познато, све више боли