Vaš džepni terapeut

Šta treba da tražite kod „zdravog“ partnera

• Osećate se smireno kad ste zajedno. Ničim ne provocira vaš nervni sistem i ne dovodi ga do ivice pucanja. Pored partnera se osećate sigurno i spokojno. Normalno je čak da se osećate pospano ili umorno jer vas ta osoba uravnotežuje.

• Ponaša se dosledno i dela mu govore više od reči.

• Otvoren je i u kontaktu sa svojim osećanjima. Ne omalovažava vaša osećanja i može da podnese teške i emotivne razgovore.

• Razume svoju prošlost i način na koji je oblikovala njegovu ličnost.

• Ume da bude opušten i razigran, ali kad treba i ozbiljan.

Za izlečenje anksioznosti u suštini je potrebno pronaći njen uzrok, obraditi ono što je zakopano ispod površine i onda uliti sebi osećaj sigurnosti.

Ništa me ne obraduje više nego kad neki moj pacijent doživi otkrovenje i shvati nešto što dotad nije razumeo (ja to volim da zovem terapifanija). Ponekad ti a-ha! trenuci donesu olakšanje, često su bolni, ali bez njih ne može da dođe do dublje transformacije.

Anksioznost nas generalno opominje da se zbog nečega ne osećamo u potpunosti sigurno. Šta uzrokuje taj manjak sigurnosti ne mora uvek da bude jasno

Zdrave veze su uglavnom izbalansirane i ravnopravne. I po prirodi su recipročne – „ponekad se ja brinem o tebi, ponekad ti o meni“. Suzavisne veze su jednostrane. Jedna osoba uglavnom daje i žrtvuje se, druga samo prima.

Naše nesvesno traga za ljudima koji potkrepljuju način na koji mislimo o sebi. Ako se ophodimo prema sebi s ljubavlju i poštovanjem, biraćemo one koji će nas voleti i poštovati, zato što verujemo da to zaslužujemo. Ako nismo dobijali zdravu ljubav, možda ćemo naučiti da nismo bolje ni zaslužili i težićemo tome u svojim vezama i kad odrastemo.

Ljudi se navuku na dramu. Ako smo odrasli u haotičnoj kući, možda će nam biti nelagodno kad je sve mirno i sporo.

Možda nas ta osoba podseća na (recimo) naše nedosledne roditelje – možda su ponekad bili puni ljubavi a ponekad loše raspoloženi; možda su bili fokusirani na svoje potrebe a ne naše, zbog čega smo se osećali odbačeno. I sad nas to poznato odbacivanje navodi da pokušamo sve što možemo da ga izbegnemo – otud stalno smišljanje planova i opsesija. Dete u nama očajnički pokušava da spreči novo odbacivanje. I to očajanje podseća na snažnu hemiju. Adrenalin kratkoročno gasi bol, i zato kad nam ponovo posvete pažnju bol zbog odbačenosti biva ublažen i mi to osećamo kao egzaltaciju i olakšanje.

Nema svrhe boriti se protiv simptoma anksioznosti jer ona obično postoji s razlogom; ona ima svoju svrhu.

Nju posebno često osećamo sa ljudima za koje nam se čini da nas ne žele. Možda ne odgovaraju na poruke ili ne predlažu susret, možda nam se danima ne javljaju ili izbegavaju obavezivanje. I onda njihova nepouzdanost aktivira naše povrede izazvane napuštanjem, zbog čega se javlja strah. U nama naglo raste nivo adrenalina i dopamina, i to čini da se osećamo uzbuđeno i živo. Osećanje je takvo da je moguće navući se na njega, što za posledicu može imati stvaranje opsesije. Ne prestajemo da pričamo o toj osobi, samo o njoj mislimo, pomalo se ponašamo kao smo izgubili razum i radimo sve što možemo da joj privučemo pažnju. Iako vam se može činiti da su vaša osećanja veoma snažna i veoma stvarna, ona zapravo nisu ništa drugo nego strah od odbacivanja, koji je obično posledica neke stare dečije povrede prouzrokovane napuštanjem.