Vremeplovčeva žena

Zašto se razdvojenošću ljubav pojačava?

Teško je biti napušten. Čekam Henrija, a ne znam gde je, pitam se da li mu je dobro. Teško mi je što uvek ostajem.

„Zar se ikad pitaš jesam li ja stvarna?“, iznenađeno me pita.

„Možda te sanjam. Možda ti sanjaš mene. Možda postojimo samo u našim snovima i svakog jutra posle buđenja zaboravljamo sve jedno o drugom.“

ljubav posle ljubavi

Doći će čas
kad ćeš, s ushićenjem,
pozdraviti sebe
na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno ćete drugom poželeti dobrodošlicu kroz osmeh,

i reći: sedi ovde. Jedi.
Opet ćeš voleti neznanog koji je nekad bio ti.
Pruži vina. Pruži hleba. Vrati srce
njemu samom, neznancu koji te je voleo

čitavog života, koji je ostajao zanemaren
zbog drugih, koji te zna u dušu.
Skini s police ljubavna pisma,

fotografije, očajničke poruke,
strgni sopstveni odraz s ogledala.
Sedi. Pogosti se svojim životom.
Derek Volkot

Međutim, onda me spopadne griža savesti što želim da izbegnem tugu: mrtvima trebamo da ih se sećamo, čak i ako nas to jede, čak i ako žao mi je ponavljamo dok se reči potpuno ne izližu.

spremni da naukom osujetimo prirodu

Gospode, Detamble, ne znam šta pokušavaš da dokažeš, ali sad si svakako uspeo

„Prema lekovima se odnosiš s neverovatno ležernom arogancijom.“

Primećujem da Henriju treba neverovatna količina fizičke aktivnosti da bi bio srećan. Kao da se družim s hrtom.

A kad je neko toliko strpljiv, moraš osećati zahvalnost, a onda poželiš da ga povrediš.