Putovanje kroz noć

Koliko god bude posla osećaće se mladom.

Mrzela je bolnicu, ne zato što se plašila da će zakačiti svinjski grip ili početi da povraća prvog dana zime, nego zbog atmosfere tog mesta, zbog tih silnih bolesti i upozorenja.

„Plakaćemo“, rekla je Skarlet. „A onda ćemo prestati. Pošto je to samo kuća.“

„Najbolje živuljke su uvek ženskog roda“, rekla je Emer.

Četiri generacije žena („Ja sam žena“, rekla je Meri sebi.) putovale su kolima. Jedna je bila mrtva, jedna je umirala, jedna je vozila, a jedna tek počinjala život. Ja sam žena.

nije
mogla da bude zaista budna ako nema ljudi da je vide i čuju.

Ne!“

Sećala se tog Ne! I dalje je mogla da ga čuje, nakon više od osamdeset godina. Pratilo ju je svuda, čitavog života.

„Ne!“

prvi put Meri je shvatila da ulica u kojoj stanuje može da bude jeziva – ako popusti strahu i pristane da je tako doživi.

Mama se popela uz prva dva stepenika. Emer je to pamtila čitavog života: tačno dva. Često je sedela na drugom stepeniku. Mama se zaustavila, okrenula ka Emer i osmehnula. A zatim je nastavila

Bila je tako srećna u maminim rukama, tamo gore, u vazduhu ispred njenog lica. Plakala bi i kukala zauvek, samo da može tu da ostane.