Луча микрокозма

од свачијех скрила се погледа

до једнога који све прониче, -

у опширно светилиште бића,

ђе с' рађају сунца и мирови,

глас њен моју душу забуњену

божественим стреца електризмом.

Њихово ће кратко заточење
бит им тужно непостојној души:
са плачем ће на земљу падати,
са плачем ће на земљи живити,
са плачем се у вјечност враћати,
мучитељ ће један другом бити,
сваки себе поособ највећи

Судба наша отрова је чаша;
вјечне судбе свети су закони,
ц'јела бића њима су покорна.
Види човјек своје заточење,
помало се прве славе сјећа
и полети небу како муња;
ал' га смртни ланац заустеже
докле рочно одстоји сужанство.
Стога смртни најсјајни поете
с вратах неба у пропаст падају.“

полети небу како муња;

ал' га смртни ланац заустеже

докле рочно одстоји сужанство.

Стога смртни најсјајни поете

с вратах неба у пропаст падају.“

Повратим се и отворим очи,

хранитељу бесмртноме речем:

„Дух ниједан општег створитеља

без силе се не би согласио

јарам носит смртнога окова;

ко би игда с добре воље хтио

безумнога пожељет метежа,

ђе зло гнусно свагда торжествује,

ђе свак знаме од раздора носи,

ђе гњилоћа душе каменује?

Судба наша отрова је чаша;

вјечне судбе свети су закони,

ц'јела бића њима су покорна.

Види човјек своје заточење,

помало се прве славе сјећа

Ти си искра за небо створена,

бесмертнијем Богом помазана.

Шта те к људској вуче колијевци,

ђе кукање и плач окруњено,

ђе вјенчана глупост са тирјанством,

ђе се само рад несреће људске

боготвори Цезар с Александром,

ђе прелести смртне свеколике

облаке страшне и дебеле

од прашине и црна ха

Легионах сретњи началници

полећеше од трона вишњега

на огњене своје колеснице

носи завјет на олтар вишњега;