Bezobrazna pisma

„Imala je običaj da kaže: Ono do čega se lako dođe neće potrajati, a ono što je trajno ne dolazi lako.“

Znaš šta se dešava kad doslovno sve možeš da imaš? Nekom ironijom, to više uopšte ne želiš. Nedostaje mi ta žudnja. Nedostaje mi da budem normalno ljudsko biće.

Usred svega toga, međutim, uradila sam ono što sam godinama odlagala. Odvezla sam se do najbližeg salona za tetovažu i ukrasila se suncem, mesecom i zvezdama koje je Izabela želela trajno da stavimo na unutrašnju stranu podlaktice.

Luka…“, prekinuo me je. „Koje je naše prvo pravilo?“
Morala sam da razmislim na trenutak, onda sam odgovorila: „Da ostanem u sadašnjosti.“
„Da, ukoliko uspeš da ostaneš u aktuelnom trenutku i da ne pođeš za onim kuda um pokušava da te odvede, bićeš bezbedna. U sadašnjosti je bezbednost. Trenutno si u svojoj spavaćoj sobi i razgovaraš sa mnom. I to je sve. Tvoje brige dolaze iz prošlih iskustava a strahovi od budućih. Ni prošlost ni budućnost nisu stvarni. Postoji samo sadašnjost. Ako se budeš držala te mantre, bićeš okej u svemu što radiš. Ako treba da upamtiš samo jednu stvar tokom tog putovanja, neka to bude prisutnost u sadašnjosti.

Onima koje muče strepnje i strahovi,
znajte da niste sami.

Novac ostavlja utisak na lenjivice. Pametne devojke su bogate kad imaju ono što se ne može kupiti.“

promenom, digla sam ruku da pokrijem

„Strahovi su privremeni – dolaze i odlaze tokom života. Ali kajanje je trajno – nosimo ga zauvek sa sobom.

Moj dom je tamo gde si ti.“

Moj dom je tamo gde si ti.“