Sofijin izbor

Poput tifusne groznice, čovek doveka može u sebi da čuva otrove krivice.

Ljudi su se u logoru ponašali veoma različito, neki kukavički i sebično, neki hrabro i prelepo – nije bilo pravila. Ne. Ali taj Aušvic je bio tako strašno mesto, Stingo, tako neverovatno strašno da stvarno nisi mogao da kažeš kako taj neko treba da uradi nešto na dobar ili plemenit način, kao u onom drugom svetu. Ako su on ili ona uradili nešto plemenito, mogao si da im se diviš kao bilo gde drugde, ali nacisti su bili ubice i kada nisu ubijali, pretvarali su ljude u bolesne životinje, pa ako to što su ti ljudi radili nije bilo tako plemenito, ili čak ako su bili kao životinje, onda si to morao da razumeš, možda da prezireš, ali da u isto vreme žališ, jer si znao koliko ti je lako da se i ti ponašaš kao životinja.

U životu ima retkih trenutaka kada žestina neke zakopane emocije koju neko oseća prema nekom drugom – potisnuta pizma ili neobuzdana ljubav – izbije na površinu svesti s neposrednom jasnoćom; katkad to liči na telesnu kataklizmu, zauvek nezaboravnu.

Pitanje: „U Aušvicu, reci mi, gde je bio Bog?“
I odgovor: „Gde je bio čovek?“

Jedna je bila largeto iz Mocartovog koncerta za klavir u B-duru – poslednjeg koji je

napisao – i ja sam bio sa Sofijom mnogo puta kad ga je puštala, ispružena na krevetu s jednom rukom prebačenom preko očiju dok su spori, dražesni, tragični taktovi preplavljivali sobu. On je bio tako blizu kraju života kad ga je napisao; da li je zato (sećam se kako se naglas pitala) muzika ispunjena mirenjem sa sudbinom koje gotovo liči na radost?

Ima prijatelja koji se steknu u mladalačko doba i kojima se čovek jednostavno veseli, prema kojima gaji ljubav i vernost kakve tajanstveno nedostaju prijateljstvima sklopljenim kasnije, ma koliko iskrena bila;

dodao je, govoreći kao ćelijski biolog – da je na nivou ljudskog ponašanja pojava nacista analogna ogromnoj i suštinski važnoj koloniji ćelija koja je moralno podivljala, te predstavlja istu vrstu opasnosti po telo čovečanstva kao i virulentno maligni tumor u pojedinačnom ljudskom telu?

Krivica. Mrska krivica. Krivica, koja nagriza kao rasol. Poput tifusne groznice, čovek doveka može u sebi da čuva otrove krivice.

Nacisti su, kao što Rubenstajn ističe, bili prvi robovlasnici koji su u potpunosti ukinuli sva ljudska osećanja u vezi sa suštinom samog života; bili su prvi kojima je „pošlo za rukom da ljudska bića pretvore u oruđa u celosti podložna njihovoj volji čak i kad im se kaže da legnu u sopstveni grob i budu ustreljena“.