„Šta je ovo, dođavola?“, upita Lukas.
„Ko su ovi ljudi?“, promrmlja Zoe, mršteći se.
Ulazna vrata behu otvorena, a ispred njih Eli je videla dugi niz automobila koji se protezao prilaznim putem.
Izabela je stajala kraj ulaza sa Zelaznijem. Sunce je bleštalo kroz vitražne prozore iznad njihovih glava, bojeći predvorje zlatnom i plavom svetlošću. Svi su uzbuđeno žamorili, gestikulirali i objašnjavali. Izabela se široko osmehivala.
Kad je direktorka primetila da Eli i ostali stoje na ulazu u predvorje, odmah im je pritrčala.
„Šta kažete?“, pitala je, blistavih očiju.
„Predivno“, reče Nikol, vedro se osmehujući.
„Šta se dešava?“, upita Rejčel.
„Vraćaju se.“ Izabela odmahnu rukom ka prepunom predvorju. „Đaci koji su otišli kad je Natanijel podelio Orion – sad se vraćaju. A dolaze i novi.“ Ona pokaza ka grupi koja je pomalo stidljivo stajala u jednom uglu, ispod tapiserije sa slikom vitezova u oklopima.
„To su đaci iz Poljske“, objasnila im je Izabela. „Njihovi roditelji su me zvali da pitaju da li deca mogu da dođu u Simeriju preko razmene. Čuli su za Auroru i žele da se uključe. Očigledno je da i tamo nova grupa kreće s radom.“ Ona duboko udahnu. „A biće ih još. Upravo sam razgovarala telefonom sa američkim studentima koji žele da se upišu u sledećem polugodištu. Dobijam mejlove i pozive iz Kanade, Australije, Nemačke, Belgije...“ Ona se zakikoće. „Ako se ovako nastavi, moraćemo da proširimo školu.“