Uznemireni ljudi

Zato treba odmah reći da je uvek veoma lako proglasiti druge ljude idiotima, ali samo ako zaboravite da je skoro uvek idiotski teško biti ljudsko biće.

Istina je naravno u tome da ljudi, da su zaista toliko srećni kao što izgledaju na internetu, uopšte ne bi provodili to silno vreme na internetu, jer nijedna osoba koja je provela zaista lep dan neće polovinu tog dana posvetiti fotografisanju sebe

Ovo je priča o mnogo čemu, ali pre svega o idiotima. Zato treba odmah reći da je uvek veoma lako proglasiti druge ljude idiotima, ali samo ako zaboravite da je skoro uvek idiotski teško biti ljudsko biće.

Kažu da čovekova ličnost predstavlja zbir njegovih iskustava. Ali to naravno nije istina, barem ne u potpunosti, jer kada bi naša prošlost bila sve što nas definiše, ne bismo bili u stanju da podnesemo sami sebe. Moramo imati priliku da sami sebe ubedimo da smo nešto više od grešaka koje smo počinili juče. I da predstavljamo svaki naš sledeći izbor i svako naše sutra.

Jer i vi ste imali svoje strahove, i dane u kojima vas je bolelo sve ono što se ne vidi na rendgenskim snimcima, i to toliko da niste bili u stanju da to rečima opišete čak ni ljudima koji vas vole.

I vi sigurno u svom životu imate nekog za koga biste ispali idiot.

Jer u današnje vreme se od svakoga očekuje da izađe na kraj sa neshvatljivom količinom stvari. Treba da imate posao, i gde da živite, i porodicu, i treba da plaćate porez i imate uvek čist veš i setite se lozinke za svoj prokleti vaj-faj. Neki među nama nikada ne uspeju da uspostave kontrolu nad haosom, pa se naši životi samo, eto, odvijaju, Zemlja juri kroz svemir brzinom od dva miliona kilometara na sat, a mi svuda po njenoj površini drhtimo od panike, kao neke zaboravljene čarape. Naša srca su sapuni koji nam iskliznu iz ruku čim se na sekund opustimo, i ona tada umeju nekud da odlepršaju, pa se zaljubljuju i slamaju, eto, tek tako. Mi ne upravljamo time. I zato naučimo da se pretvaramo, sve vreme, bilo da je u pitanju naš posao, naš brak, naša deca ili bilo šta drugo. Pretvaramo se da smo normalni, da imamo opšte obrazovanje, da znamo šta znači „stopa amortizacije“ i „inflatorna kretanja“. Da znamo kako seks funkcioniše. A prava istina je da o seksu znamo isto onoliko koliko i o kablovima sa USB priključkom, a za te prokletinje su nam uvek potrebna barem četiri pokušaja. (Pogrešno, pogrešno, pogrešno, EVO, najzad je ušao!) Pretvaramo se da smo dobri roditelji, a zapravo se jedino bavimo time da obezbeđujemo klincima hranu i odeću, i grdnju ako strpaju u usta žvaku koju su pronašli na podu. Jednom smo imali akvarijumske ribice i sve su uginule, a otprilike i ne znamo baš mnogo više o deci nego o akvarijumskim ribicama, pa nas ta odgovornost svakog jutra načisto prestravi. Nemamo nikakav plan, samo pokušavamo da preguramo dan, jer sutra stiže sledeći.

Ponekad osećamo bol, strašan bol, i to ni zbog čega drugog osim zbog toga što nam se čini kao da nismo u svojoj koži. Ponekad nas obuzme panika jer treba platiti račune i moramo da budemo odrasli a ne znamo kako, jer je zaista zastrašujuće lako pretrpeti neuspeh u tome.

Jer svako nekog voli, i svako ko nekog voli imao je bar poneku očajnu noć tokom koje je ležao budan, nastojeći da izračuna kako sebi da priušti da i dalje bude ljudsko biće. Ponekad nas to navede da uradimo neke stvari koje nam se naknadno čine neshvatljivim, ali su tada delovale kao jedini izlaz.

Najčudnije u vezi sa strahom jeste to što pokušavamo haos da izlečimo haosom.

Tehnika koju bih vam rado prepisala kao pomoć protiv toga sastoji se u tome da postavite sebi tri pitanja pre nego što planete na nekog: 1. Da li dotična osoba postupa u direktnoj nameri da vas lično povredi? 2. Imate li sve informacije o situaciji? 3. Možete li nešto da dobijete iz sukoba?“

Nije nikakvo čudo što se ljudi stalno zbunjuju i društvo srlja u propast kada na sve strane postoji kafa bez kofeina, hleb bez glutena, pivo bez alkohola