… I onaj črez koga se takove pare do čaršije provuku, bez svakog izjatija, olovom [će] zaliven biti“).46
Zatim, iza „ovdašnjih“, kako su voleli da se nazivaju stalno nastanjeni beogradski Jevreji, vredi spomenuti tzv. strance, privremeno nastanjene, putujuće trgovce i majstore koji su se po starom običaju za duže nastanjivali tek ako bi im krenuo posao.
Najposle, izdvajali su se bogati jevrejski trgovci kao ekonomski najuticajniji faktor u zemlji posle 1815. godine. Nekolicina njih, pravih veletrgovaca, imala je jake poslovne veze širom Evrope. I ranije, pod turskom vlašću, oni su predstavljali glavne nosioce evropske kulture za Beograd i Srbiju.47 Jedan od najuglednijih, Hajim Behor David (sin pomenutog Izrailja Hajima, bivšeg predsednika opštine, koji je zbog prijateljstva sa Srbima pobegao 1813. godine), bio je lični poverenik kneza Miloša. Kao trgovac, menjač i vezirov liferant obogatio se, tako da je postao najimućniji među svojim sunarodnicima. Za svog tajnog liferanta uzeo ga je i knez Miloš i od milja ga nazvao Davi/d/če, ili Davičo.48 Bio je sa njim u stalnoj prepisci. Turci, međutim, nisu sumnjali u svog liferanta; kod njih je uživao poverenje i od njega se ništa nije krilo ni u gradu ni u vezirovom konaku. Za to vreme on je obavljao najdiskretnije poslove za kneza, liferujući sa strane velike količine oružja i municije za novu srpsku vojsku. Jednom prilikom, početkom 1835. godine, kad je novi beogradski vezir Jusuf-paša pozvao kneza „na dogovor“ nameravajući da ga smakne, Hajim je, nemajući drugog načina, ispred svoje menjačke radnje (kod gostionice Grčka kraljica) istrčao pred njega na ulicu i razotkrio klopku! Spasavajući knezu život odao je sebe i zbog toga je što pre morao napustiti Beograd.