Oseća miris pržene hrane, vonj Temze nalik jajima, duvan za lulu, upaljene vatre, trulo povrće i još hiljadu stvari. Gomile ugaraka suve su kao zemlja. Kašlje od prašine koju kočije podižu. A kroz sve to, sunce sija, klizi između visokih zgrada. Sve je prelepo, sve je njeno. Mir ukočenog trenutka.
Misli kako više ništa nije ostalo u njoj.
A ipak.
A ipak se tetura dalje. Prema gužvi, buci i užurbanim činovnicima.
Ali najviše od svega: prizor. Mogla bi da ga gleda danima, godinama i nikad joj ne bi dosadio. Napukla opeka na zgradama, ispružena ruka dečaka koji nudi da piše pisma, perspektiva Stranda koja se povlači kako izbija na njega. Želi da ima štafelaj i boje, da je Luis pored nje, da joj pokaže kako da koristi boje – crno za polucilindar, nerazblažena smaragdna za kočiju što juri, i devojka puštene crvene kose, koja trči.