Kad organizam umre, bilo da je reč o hrastu ili sovi, njegovi ostaci se raspadaju i ugljenik iz organskih molekula tela vraća se u vazduh u vidu ugljen-dioksida, koji potom ponovo koriste biljke za fotosintezu. Da bi se za vreme karbona stvorila toliko velika količina uglja, nešto je moralo da blokira proces raspadanja, i čini se da se u tom periodu iz nekog razloga zemaljska shema recikliranja ugljenika pokvarila. Drveće je umiralo, ali nije trulilo. Pala debla su se gomilala na zemlji i pretvarala u treset, koji je potom tonuo sve dublje pod zemlju, gde ga je vrela unutrašnjost planete pretvarala u ugalj.