Zanimljivo je da ni ja nikada nisam smatrao Hasana za svog druga. Bar ne u onom uobičajenom smislu te reči. Nije bitno što smo učili jedan drugoga kako se vozi bicikl bez ruku, i kako se od kartonske kutije pravi potpuno funkcionalan fotoaparat. Nije bitno što smo čitave zime provodili puštajući zmajeve, loveći zmajeve. Nije bitno što je za mene lice Avganistana lice dečaka suve građe, obrijane glave, nisko usađenih ušiju, dečaka s licem kineske lutke, večito ozarenog osmehom sa zečjom usnom.
Ništa od toga nije bitno. Zato što se protiv istorije ne može. Kao ni protiv religije. Kada se crta podvuče, ja sam bio Paštun a on Hazara, ja sunit a on šiit, i to nikada i ništa neće promeniti. Ništa.
A ipak, bili smo deca koja su zajedno naučila da puze, i nikakva istorija, narodnost, društvo niti religija ni to neće promeniti.