Peščani sat

Mama je uvek govorila da Bog bira kako će uklopiti trenutak.

O takvim stvarima mogla je da razgovara jedino s Leuom, a on je rekao da postoji onoliko različitih načina da se bude srećan koliko ima ljudi na svetu ili oblutaka na žalu.

Ponekad moramo da zatražimo ono što hoćemo

da biti majka znači voleti i poznavati svoje dete svakog-svakcijatog dana, do kraja života

vedro lice može da skriva ko zna koliko ličnih demona

„Sponu između majke i ćerke. Uvek sam imala utisak da je jedna polovina stakla mama, a druga ja. I da smo povezane, znaš, tim tankim ali suštinskim spojem. A taj pesak je ljubav ili životna sila koja se presipa iz nje u mene, ali obrni ga i poteći će iz mene u nju – kad sam dobila tebe, shvatila sam da ćerka podupire majku isto koliko je i obrnuto.“

Osećam se potpuno izdano.

Ljubav je jednostavno ljubav. U svakom životnom dobu.

Nema sastanaka, nema dnevnih redova, nema izveštajâ, nema podataka, nema strategija, nema politike i nema betona. Samo šum talasa, škriputanje školjki i oblacima slični obrisi kopna u daljini.

Sela je i pipajući potražila svetlo pored kreveta. Sat je pokazivao pola sedam. Prosto nije mogla da poveruje! Legla je u deset. Nora nije sastavila osam i po sati spavanja već… godinama.

Tišinu je rasparao visok, tanak krik, a onda se raspao u odjeke nalik zapljuskivanju talasa. Galeb. Kad bude povukla zavese, ugledaće more.